Повод за овакву одлуку, према речима Драгана Бисенића, некадашњег српског амбасадора у Египту јесте напредовање снага Владе националног јединства помогнуте турским јединицама, против снага маршала Халифе ел Хафтара. Управо мешање Турске чини суштину промене равнотеже снага у либијском конфликту, каже Бисенић.
„То нису директно војници турске армије, већ добровољци и плаћеници са разних страна из рата у Сирији, што додатно отежава и компликује ситуацију у Либији и односе са Египтом“, наглашава он.
Све до краја прошле године, када се Турска муњевитим маневром умешала у либијски сукоб, однос сукобљених страна био је изједначен или на страни маршала Хафтара, који је, са својим јединицама чак кренуо и у освајање Триполија.
Односи између Египта и Турске напети су још од 2013, када је у Каиру свргнута власт Муслиманске браће, коју је Турска безрезервно подржавала, подсећа Бисенић.
„Ти односи пренели су се и на Либију. Египат је још у јуну упозорио да би даље напредовање турско-либијских снага према истоку могло да доведе до директне египатске интервенције. Египатска страна посебно је тада навела град Сирт као специјалну стратешку тачку и границу до које ће толерисати напредовање либијско-турских снага. Триполи је ову изјаву оценио као објаву рата“, наводи он.
Влада националног јединства и турске снаге усмерили су офанзиву управо ка Сирту, јер тај град отвара пут ка либијским нафтним пољима које контролишу снаге маршала Хафтара.
По свему судећи, сматра наш саговорник, следи отворена битка за либијска нафтна поља. Египатској интервенцији врата је прошле недеље отворио либијски парламент под контролом маршала Хафтара, када се сагласио да египатска војска може да уђе на територију Либије.
Угрожавање Египта почиње од Синаја
Напредовање триполитанско-турских снага представља стварну претњу египатској националној безбедности, сматра Bisenić.
„То би значило могућно спајање радикалних исламиста и исламистичких снага са Синаја са истим снагама у Либији, преко севера земље. Већ данас та линија постоји, али само као шверцерски канал и у малом обиму. Али, када би са једне стране стајала једна организована непријатељска армија, исте ствари постале би много снажније“, каже Бисенић.
Све што се догађа на Синају, од суштинске је важности за Египат, јер, гледано кроз историју, свако угрожавање Египта, почињало је од Синаја.
До интервенције највероватније неће доћи
Међутим, и поред ескалације, не значи да ће до интервенције заиста и доћи, наглашава Бисенић.
„Одлука египатског парламента у првом реду јесте упозорење и сигнал међународној јавности и међународној дипломатији. Да би дошло до стварне интервенције египатске армије у Либији, потребно је да се пређе још неколико корака. Очекује се да ће међународна дипломатска медијација покушати да заустави промену односа снага у Либији и одржи статус кво“, објашњава Бисенић.
Наш саговорник своју тезу поткрепљује чињеницом да је египатски председник Абдел Фатах ал Сиси дан пре заседања парламента рекао да његова земља у либијском сукобу неће остати инертна „у суочавању са директном претњом националној безбедности“, али је у телефонском разговору са америчким председником Доналдом Трампом послао другачију поруку од египатских парламентараца, саглашавајући се са потребом прекида ватре и избегавањем даље ескалације.
Уз то, Египат је веома опрезан када је реч о уплитању у сукоб ван египатских граница, додаје Бисенић:
„Власти у којима доминира војска још од авантуре у Јемену шездесетих година прошлог века, која је Египат коштала војног пораза у рату са Израелом 1967, константно избегавају свако уплитање и учешће ван граница. Египат је одбио чак и позиве свог најважнијег партнера у арапском и исламском свету, Саудијске Арабије да му се прикључи у рату у Јемену“.
Током владавине Муслиманске браће 2012/13. дошло до извесне промене расположења и повећања спремности, барем на реторичком плану, да се учествује у сукобима, па је тадашњи председник Мухамед Морси најавио учешће Египта у рату у Сирији и бомбардовање Етиопије због изградње велике бране на Нилу, што су и били разлози за његово свргавању.
Уколико би до интервенције, пак дошло, тешко да би се радило о интервенцији копненим снагама. Египатско ваздухопловство је, према Бисенићевим речима, јако добро опремљено. Ваздушни удари египатске авијације сигурно би зауставили напредовање триполитанско-турских снага, јер, да би се турско ваздухопловство укључило у сукоб, било би потребно да се Турска, због удаљености изложи великим ризицима, закључује Бисенић.
У саопштењу из египатског парламента наведено је да је одлука донета из потребе да се очува национална безбедност Египта. Либија се у документу нигде не спомиње, али према ономе што пишу египатски медији, у расправи, која је била затворена за јавност, највише пажње посвећено је управо египатском западном суседу, земљи са највећим потврђеним резервама нафте у Африци.
Либија је већ дуго располућена између Владе националног јединства са седиштем у Триполију и владе у Бенгазију, коју контролише маршал Халифа ел Хафтар.
