Слушајте Sputnik
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    0 451
    Пратите нас

    Његова предност била је у томе што је био човјек из народа. Момчило Крајишник био је незамењив неимар закона и инстуција. И они који су га у по нечему оспоравали, признавалли су му велике заслуге за изградњу система, институција и закона кроз рад парламента. То ће се касније показати пресудно важно за опстанак и данашњи статус Републике Српске.

    Ово за Спутњик поводом смрти Момчила Крајишника каже његов сарадник и пријатељ професор Ненад Кецмановић. Његов осврт на живот и рад Момчила Крајишника преносимо у целости:

    Момчило Крајишник, предратни комерцијални директор једне од бројних радних организација сарајевског "Енергоинвеста", у политички живот је ушао релативно касно тек са формирањем Српске демократске странке. И то тихо, ненаметљиво, готово на споредна врата, да би стигао до броја два у националном покрету. Како сам скромно пише у мемоарским записима насловљеним „Како се рађала Република Српска“, на слави, на коју је кренуо са пријатељем Радованом Караџићем, уз велико поштовање и пажњу слушао је ријечи угледних српских интелектуалаца и иницијатора формирања националне странке. Његова предност била је у томе што је био човјек из народа. Након завршеног радног времена у фирми, враћао се кући у Забрђе, једо од српских села око Сарајева, пресвлачио се и до сумрака радио на имању, а онда се дружио са комшијама.

    Момчило Крајишник
    ELVIS BARUKCIC
    Момчило Крајишник

    Социјалистичка власт је чак и почетком изборне '90. из плурализма искључивала националне странке и са закашњењем их невољко легализова, а изгледале су неизвјесне и њихове изборне шансе. Када је странка формирана и изашла у јавност, многи интелектуалци су се повукли у Политички савјет за сарадну са другима народима, у своју струку и приватни живот, или су били незадовљни понуђеним кандидатурама. Послије више кандидата који су се устручавали, Момо Крајшник, који се већ био истакао локалним активностима, прихватио је наизглед неатрактивну функцију спикера парламента, која је запала представнике српског народа.

    Показао се као врло даровит парламентарац, који је са бескрајним стрпљењем водио маратонске сједнице несложних националних посланика. Давао честе и дуге паузе када се температура подизала до тачке кључања и односио са једнаким поштовањем према свим посланицима. Наметао пристојност у опхођењу која у првим данима парламентаризма многима није била својствена. Забринуте надолазећом ратом који се препознавао у дискусијама које је уживо преносила телевизија, башчаријске нане су тјешиле: „Док они Момо руководи сједницу, сигурно неће бити рата“. А када је касније већ муслиманско Сарајево било обљепљено потјерницама за Караџићем, Плавшићком, Кољевићем, једино је за Крајишником није било. А пошто су на челу са њим српски посланици напустили заједничку скупштину и формирали своју националну, он је званично остао не челу обје.

    Паљење свећа погинулим војницима у Добровољачкој у Сарајеву
    © AP Photo / Amel Emric)
    Паљење свећа погинулим војницима у Добровољачкој у Сарајеву

    Испоставило се да је и одличан преговарач са муслиманском страном, а то је била главна линија конфронтације. Иновјерне колеге у "Енергоинвесту", које су га добро познавале, хвалиле су његов традиционализам, српство и православље које није било супростављено другима. Напротив, причали су да им је први честитао вјерске празнике и нудио слободне дане, што је у комунистичко вријеме било политички неподобно. А у каснијим политичким преговорима са Изетбеговићем увијек је почињао причом како му је отац говорио да је увијек боље да се замјери своме, него комшији муслиману. Понављао је то до монотоније, али је знао да нацији у повоју годи симболичко признање и уважавање, па је имало ефекта.

    Иако, напротив, национално убједљиво најтврђи, био је за Алију најприхватљивији готово омиљени српски преговарач. Када је одбијао предлог супротне стране остављао је утисак да му је искрено жао што не може саговорнику да изађе у сусрет.

    Био сам организатор и једини свједок његовог последњег сарајевског ратног сусрета са Алијом Изетбеговићем. Иако под обостраном паљбом изнад главе, разговарали су под свјећама у Крајшниковом недирнутом кабинету под муслиманском контролом. Већи дио опуштеног колегијалног разговора био је посвећен личним и породичним темама и јадиковању због рата, као да га је нека виша неименовна сила изазвала. На крају су се сложили да ја формулишем рјешење с којим су се сложили, али без икаквих практичних консеквенци.

    Имао је код Срба ријетку особину да људе не посматра у једној димензији и не одбацује, да пажљиво одмјерава њихове мане и квалитете и да на основу тога потеже најбоље аргументе и успјешно води преговоре.

    Најзад, био је незамењив неимар закона и институција Републике Српске. И они који су га у по нечему оспоравали, признавали су му велике заслуге за изградњу система, институција и закона кроз рад парламента у још предратном периоду. То ће се касније показати пресудно важно за опстанак и данашњи статус РС. Насупрот неприкосновеном лидеру Радовану Караџићу, политички надахнуте, пјесничке и боемске природе, он је био врло сталожен, аналитичан, систематичан, педантан и концентрисан на сваки детаљ. Зато су се добро допуњавали.

    Судије у Међународном суду правде у Хагу
    © AP Photo / Peter Dejong
    Судије у Међународном суду правде у Хагу

    Хашким тужиоцима је био познат Крајишников велики ауторитет и утицај у власти Српске, али нису имали за шта конкретно да га окриве. Био је само спикер парламента без извршне функције, његови јавни иступи прошли би без замјерке и на конференцији некадашњег „Социјалистичког савеза радног народа“. Једино за што су могли да се ухвате било је учешће, по функцији, на сједницама Предсједништва РС. Није вриједило ни што је имао бројне свједоке и доказе да је у вријеме инкриминисане сједнице на Палама, био у Београду на сахрани рођака.

    Дочекао је слободу, а и да у Београду, Бањалуци и Српском Сарајеву њега дирљиво дочекају као националног јунака. Остала је, међутим, носталгија за завичајним Забрђем, које је отишло на другу страну ентитетске границе. Хашка квалификација да је ратни злочинац пала му је теже него више од деценију и по робије. Високо је цијенио Додиков допринос борби за опстанак и напредак Републике Српске, подржавао га и са њим сарађивао, али није крио незадовољство што је његова матична странка изгубила примат у борби за националну ствар која је прожимала његово биће као мало ког другог Србина.

    Посљедње године живота посветио је организацији „Ствараоци Републике Српске“ у коју је окупио преживјеле посланике првог и историјског сазива Народне скупштине српског народа у БиХ. А бавио се и писањем политичких успомена, које имају велику документарну вриједност. Треба читати Крајишникове мемоарске записе, јер се из његових редова, али и између редова, може најбоље сазнати „Како се рађала Република Српске“.

    Мало ли је од Момчила Крајишника за један овоземљски живот?!

    Ненад Кецмановић

    У Београду, 15. септембра 2020.

    Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције

    Тагови:
    Ненад Кецмановић, мемоари, Пале, парламент, стварање, Радован Караџић, Хашки трибунал, Председништво БиХ, Република Српска, Момчило Крајишник
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога