Приштини не цветају руже у Америци: Главни борац за „њихову ствар“ отишао, а наследника – нема

Одлазак кључног албанског лобисте Елиота Енгела отворио је простор за неке нове људе који би могли заступати интересе Приштине и Тиране у Америци, али и за питања - ко би могао преузети Енгелову „улогу“ и да ли је то, како се „шушка“, стручњак за међународно право Данијел Сервер? Имају ли Албанци и даље упориште у лобистичким круговима САД?

Како за Спутњик каже спољнополитички аналитичар Обрад Кесић, одлазак Елиота Енгела ослабио је утицај Албанаца у Вашингтону.

Имају ли Албанци упориште у лобистичким круговима САД

„Као члан Конгреса он је Албанцима значио много више од лобиста који се плаћају, односно они су, као заједница, од њега имали више користи него од фирми које ангажују за лобирање. Енгел је, наиме, био специфичан јер је био председавајући Комитета за спољну политику па је, с обзиром на контролу Доњег дома од стране демократа, могао да наметне саслушавања кад год је желео да притисне администрацију или покушао да излобира неку промену у њеној политици. Са те позиције он је контролисао ко сведочи и због тога смо увек имали једнострана сведочења која су ишла у корист албанске стране, односно намештао је да се не чује друга страна приче“, наводи Кесић.

Али, подсећа наш саговорник, албански утицај је био ослабљен и за време Трампове администрације.

„Они никако нису могли да схвате зашто је та администрација, из њихове визуре, више „вукла“ за српску страну. То да су Срби имали више простора и разумевања од стране Трампове администрације била је новина не само за њих, већ и за Сарајево и Загреб, па су тако уследила и превелика очекивања од нове администрације имајући у виду да је Бајден, док је био у Сенату, био врло активан по питању заштите интереса Албанаца и Бошњака. Међутим, та очекивања се нису остварила“, каже Кесић.

Албанцима, како додаје, није најјасније зашто их нова администрација не подржава као у време Обаме, када је Бајден био потпредседник, а збуњује их и то што се притисак више усмерава ка Приштини него према Београду.

„Нова извршна уредба о могућим санкцијама од стране америчке администрације била је, пре неколико седмица, коришћена за притисак на Куртија да се врати у преговоре Београда и Приштине. Њему су, дакле, већ претили и то на један врло озбиљан начин да ће се, ако не покрене преговоре, врло брзо суочити са озбиљним последицама. То значи да би он био међу првима који би био стављен на тај нови списак за Балкан. У том смислу је очекивање много веће подршке од стране Вашингтона него што су добили код Албанаца унело конфузију, па сада покушавају да се позиционирају“, каже Кесић.

Три нивоа лобирања

Према његовим речима, постоје три нивоа лобирања.

„Први је плаћено лобирање и ту има четири или пет фирми које тренутно раде или за Приштину или за Тирану. Други ниво је кокус у Конгресу, јер Албанци, баш као и ми, имају свој кокус у том телу. Такође, у неким општинама живи и има право гласа велики број Албанаца, попут Њујорка, места где је баш Елиот Енгел био изабран, па и даље има чланова Конгреса који прате њихова питања и који, да кажемо, „вуку“ за њих када је било шта у питању. Трећи ниво лобирања су невладине институције, такозвани тинк-тенкови, и универзитети“, каже Кесић.

У овом последњем нивоу лобирања је, подсећа Кесић, стручњак за међународну политику и професор на америчком Џонс Хопкинс универзитету, Данијел Сервер.

„Бивши функционери америчких администрација, поготово они попут Сервера који је и сам пензионисани дипломата, често када оду у пензију одлазе у те институције и чине то језгро које још живи у годинама с краја прошлог века, када су имали своју перцепцију о „добрим и лошим момцима“ у којој су Срби, због деведесетих, по дефиницији увек лоши момци. Ти људи су одувек имали амбиције да заврше оно што су почели, а то је да Србија падне на колена, да мора да прихвати да је крива за за сваки рат и све што се десило и да због тога „заслужује“ да се стави под неки надзор међународне заједнице“, напомиње саговорник Спутњика.

У том смислу је, указује он, и данас за људе попут Сервера то мотивација да наставе да лобирају, не само за Албанце, него малтене за сваку страну која је у неком сукобу или неспоразуму са Србијом и Србима, те инстинктивно увек бивају на услузи тој другој страни.

Нови људи без сентимента према Балкану

Међутим, како додаје, иако међу онима који би се заложили за албанске интересе има неколико познатих имена, попут генерала Петреуса или неких људи који су били у окружењу Мадлен Олбрајт, и код њих је у великој мери опало интересовање за овај регион.

„Они једноставно више нису активни као што су били пре само пет или шест година, а како пролази време тако одлазе и последњи људи, попут Метјуа Палмера који ће врло брзо постати амбасадор. Тако да, када је реч о актуелној администрацији, заправо нема никога од већег утицаја ко показује интересовање да би се заложио за интересе Приштине или Тиране. Једноставно, та генерација дипломата који су стекли неки напредак у каријери због Балкана, јер су били укључени током распада СФРЈ и ратова на простору Хрватске и БиХ, а касније на Косову и Метохији, је већ отишла. Ти људи су отишли у пензију или су изашли из државних институција, а нови који долазе немају тај емотивни спој са регионом и прошлошћу, односно немају осећај „недовршеног посла“. За њих је то питање препознатљиво у смислу да постоји и у другим регионима и они на тај замрзнути сукоб гледају као што гледају на Кипар, на ситуацију у Шпанији или било где друго где постоје неки сепаратисти који желе своју државу“, указује Кесић.

Ти нови људи, закључује Обрад Кесић, неће имати емоције које су имали њихови претходници, који су највеће искуство у својим каријерама стекли за време распада СФРЈ.