Уживо
    Петар Зекавица

    Петар Зекавица: српска крв, америчка школа, руска историја и васионска туга

    © Фото: Званични сајт Петра Зекавице
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Тимур Блохин
    0 28672

    Руски глумац Петар Зекавица добро је познат домаћој публици по филмовима, серијама, а однедавно и по позоришним представама. Али за сада о њему не говоре толико пуно у домовини, у Србији – јер Петар Зекавица је родом из Београда.

    Петрова породица је отишла из Југославије још 1991. године, пре рата. Његов отац је стално био на службеном путу, на крају је доспео у Русију. Није хтео да се врати и ризикује  јер, како каже Петар, постојала је опасност да га пошаљу у кризно жариште, а то „није био наш рат“, пошто је отац волео Југославију и никада не би ратовао "са нашом браћом Хрватима и Босанцима".

    Породица Зекавица се затим вратила у Београд, а Петар је остао у Русији. Између осталог, завршио је америчку позоришну школу, стекао диплому политиколога… До данас је снимио више од 20 филмова, добио руске и међународне награде и сада има понуда у изобиљу.

    У разговору са новинаром Спутњика Петар Зекавица је говорио о руско-српском филму о ослобођењу Београда, узроцима победе над Наполеоном и Хитлером, као и о сличности између Хаваја и Косова.

    Петре, хајде прво да проверимо информације које су објавили српски медији 2010. године. Наводно, у Србији ће се појавити филм руске производње «Не предлагати секс». Али у вашој биографији нема ничег сличног.

    — Мени се чини да такве ствари медији раде ради већег тиража. Реч је о томе да је то фриволни превод наслова филма Ол инклузив, на којем сам радио као продуцент. Снимили смо два дела, овде у Русији, они су прошли, али српска телевизија их још није приказала. Филм је имао нешто попут поднаслова: летња романса с ризиком по живот. Можда су они то тако превели.

    Јасно је, јер летња романса претпоставља интимне односе… Тамо су још писали да је постојао договор о вашем учешћу у серији На Београд.

    — Да, постојао је такав пројекат. Ради се о великој серији од осам епизода о ослобађању Београда од стране совјетских трупа 1944. године. Требало је да буде руско-српска копродукција: руски новац, продукција, а из Србије локације за снимање, и делимично глумачки састав. Пројекат је замрзнут зато што је један од аутора, Николај Гејко, изненада преминуо пре неколико година. Али мислим да шанса за реализацију постоји, пошто ако је пројекат добар, финансијска средства ће се увек наћи.

    Желели бисмо да верујемо у могућност снимања руско-српског епског филма, попут Стаљинграда, само о српској престоници…

    — У ослобођењу Београда учествовао је и мој деда. Он је још увек жив и здрав. Постоји таква прича: он је учествовао у бици код језера Балатон, дошли су совјетски командири. Совјетски капетан, бркати лепотан, очигледно од козака, постројио је Србе и каже: да ли неко разуме руски? Деда каже – ја. Ко си ти? Ја сам партизан! А капетан му каже: ти си ко зна ко, а не партизан, где је твоја минерска лопата? Сутра је важна битка, без њих се не може! Српске партизане су снабдели лопатама, напад су одбили.

    Руски режисер Борис Хлебњиков је, на пример, како би снимио свој ауторски, врло озбиљан филм, учествовао у снимању комедија које многи сматрају нискобуџетним, али није имао никаквих проблема тим поводом. Каква је ваша стваралачка идеја?

    — Ја сам ипак глумац и глумац у првом реду треба да делује, он не треба да седи. И што су различитије улоге, што су неочекиваније, то боље, и ја морам да их играм, зато не одбијам, осим када понуда прелази неке границе или сасвим противречи мојим убеђењима.

    Српски глумац Светислав Иван Петровић у време између два светска рата био је тако популаран да су се Европљанке буквално бацале под точкове његовог аутомобила… Да ли ви осећате популарност?

    — Популарност данас више него икад зависи од рекламе, масовности пројеката. Код мене је све у таласима: када учествујем у великим телевизијским пројектима, препознају ме на улици, у превозу, радо дајем аутограме и то је врло пријатно. Засада не могу да се похвалим великом популарношћу, али не бих рекао да патим због тога, зато што постоји осећај да још нисам одиграо главне улоге, оне које желим да одиграм. А желим озбиљне, велике филмске и телевизијске улоге, ако је могуће историјске. Јер код нас је тако богата историја, што српска, што руска. Ево сада учествујем у пројекту «Музика на леду», то је 1918. година, лепа прича у којој играм пуковника царске армије.

    Списак балканских глумаца који су се потврдили у страној кинематографији прилично је велик. Почев од Лазара Ристовског, који је играо у Казину Ројал, па до Катарине Радивојевић која је запамћена прилично отвореном улогом у Морфијуму руског режисера Балабанова. Да ли са балканским колегама из Русије одржавате везу?

    — Не, ми смо разједињени. Наши народи су као вечити лутајући Холанђанин, то је наша трагедија и наше проклетство. Овде је велика балканска дијаспора, али ми се не дружимо, можда због прошлих ратова, тешке политичке ситуације…

    Више пута сте рекли да желите што више да радите у жанру комедије. Зашто?

    — Желим комедије из два разлога. Сам себе сматрам прилично комичним ликом. Други разлог је важнији. Сада је тако тешко, са свим народима света се дешава некаква глобална негативна прича. Излаз је у комедијама какве су снимали у Француској и Италији 70-их година.

    Испричајте нешто о свом хавајском животу, јер управо тамо сте учили глуму…

    — Видео сам код њих у музеју Орден Таковског крста којим је наш краљ наградио хавајског краља. Хоћу да кажем да су Хаваји нешто попут Косова и других региона наше планете. Американци су преко својих корумпираних индустријалаца заузели острво почетком 20. века, објавивши да је краљица неурачунљива, и изградили су тамо огромну базу. Када сам живео тамо, Хавајци који по читав дан пију пиво и баве се сурфингом, петком су приређивали туче и амерички маринци су извлачили дебљи крај. Навијао сам за Хавајце, мада, наравно, тада нисам могао све то да кажем. Позориште је на хавајском универзитету било врло искрено, али, наравно, момци нису били на нивоу руских глумаца: овде је школа, база, овде је обим текста који тера човека да мисли.

    Сада играте главну улогу у Позоришту на Таганки, у представи о Отаџбинском рату „Олуја 1812. године“. Поставља се питање које поставља Александар Пушкин у 10. глави Јевгенија Оњегина: Ко је помогао да се победи ова „олуја 1812. године“: озлојеђеност народа, Барклај, тачније таленат војсковође, зима или руски бог? И не само олују 1812. године, већ и 1941-45. године, јер ви сте један од малобројних „учесника“ и Отаџбинског рата, и Великог Отаџбинског рата, пошто сте играли и у филму Стаљинград Фјодора Бондарчука…

    — Много сам путовао по Русији, боравим у разним градовима и свуда сам се сусретао са невероватним људима. И они воле своју земљу. Мислим да је то западно наклапање да је победио Генерал Мраз, тачније, временски услови. И у Отаџбинском, и у Великом Отаџбинском рату народ се борио за своју земљу, није важно које је он националности: овде је рођен и овде је погинуо. Победио је руски бог, руски народ, руски језик који је спојио народе и руски интелект. Између осталог, овамо су долазили моји познаници који се баве филмом из Холандије. Када су провели у Русији недељу дана питали су – Петре, шта је то, ми пребацујемо канале, и свугде су филмови о Другом светском? Када ће се то завршити, јер он је био пре 70 година? Ја им одговарам: Момци, никада се неће завршити, не дај боже да се заврши, зато што је то наслеђе ове земље, и нека ви тамо мислите или нек вас уче да Руси нису одиграли тако важну улогу у том рату. Не, ово је тема о којој треба стално говорити и подсећати на њу.

    О вама много пишу на руским женским форумима. На пример, једна дама вас описује овако: на једним фотографијама личи на Фасбиндера, на другим на Брејвика…

    — На Брејвика не личим. На Фасбиндера можда, када бих био мало мршавији: он има напето лице, оно и код мене може да буде такво у неким моментима. Али свеједно, тешко је то поредити.

    Кажу  још: „У њему постоји племенитост, интелигенција, страни шарм и некаква туга.“ Вероватно је то боље него о Брејвику…

    — Да, мада је вероватно он такође невесео момак… Одакле код мене туга? Тешко је радовати се када је људима лоше, када страшна статистика ради против људског рода. Милијарде на планети немају приступ води за пиће, живе у страшној глади, и то када је технологија таква да можемо пшеницу да узгајамо у космосу… Радост су тренуци, њу доноси наша породица, деца, њихове заслуге, националне победе. А у целини гледано, човек живи васионску тугу.


    Тагови:
    кинематографија, глумац, Позориште на Таганки, Петар Зекавица, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога

    Догађаји дана

    • НБА

      Неприхватљиво је оправдање да је неки спортиста користио нека средства која подстичу већу снагу, брзину и експлозивност у медицинске сврхе као део лечења, јер спортисти имају медицинске тимове који знају да је то недозвољено, а има и других, алтернативних лекова који нису на допинг листи, сматра прослављени југословенски кошаркаш Жарко Варајић.

      0817
    • Министар спољних послова Русије Сергеј Лавров говори на конференцији за медије након састанка Савета министара ОЕБС-а у Хамбургу

      Званична представница Министарства иностраних послова Русије Марија Захарова описала је на Фејсбуку могући дијалог руководства агенције Ројтерс и дописника, које је, наводно, опсовао шеф руске дипломатије Сергеј Лавров.

      0 628
    • Картер Пејџ, саветник новоизабраног америчког председника Доналда Трампа

      Картер Пејџ, саветник изборног штаба председника САД Доналда Трампа, наступиће током посете Москви у понедељак у Међународном мултимедијалном прес-центру МИА „Росија севодња“.

      0 438
    • Александар Чепурин

      До краја године премијер Србије Александар Вучић састаће се са руским министром одбране Сергејом Шојгуом, потврдио је за Спутњик амбасадор Русије у Београду Александар Чепурин.

      1756
    • Конференција Удружења породица несталих, убијених и погинулих на простору бивше Југолавије, поводом Дана људских права

      Породице жртава на простору бивше Југославије данас траже преко 10.000 несталих лица из ратова деведесетих година прошлог века. Хрватска ни 25 година после рата није ексхумирала преко стотину српских жртава у регистрованим гробницама.

      1565
    • Град Севастопољ на црноморском приморју Крима

      Питање о статусу Крима неће бити доминантна тема у већини западних влада већ наредне године. Доналд Трамп ће се, притом, тешко одлучити да Крим призна као део Русије, али могао би да удаљи ту тему са дневног реда, сматра руски сенатор Алексеј Пушков.

      0 392