Београд+ 24°C
Ниш+ 25°C
Слушајте Sputnik
    Вацлав Нижински

    Нижински цар ваздуха

    © Sputnik/ Михаил Филимонов
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    0 25921

    Данас се навршава 126. година од рођења Вацлава Нижинског, виртуозног балетског играча и кореографа, који је публици одузимао дах гипким и грациозним плесом, величанственим скоковима, као и изузетним даром преображавања.

    Славни Вацлав Нижински, „цар ваздуха“ и „осмо светско чудо“, како су га с одушевљењем звали савременици, ушао је у легенду након уметничке каријере од само десет година.

    „Он је нарушио све законе равнотеже и окренуо их наглавачке. Подсећа на људску фигуру насликану на плафону, као да лебди у ваздуху“, рекао је о Нижинском француски песник и редитељ Жан Кокто.

    Дивљење и згражавање публике

    Нижински је играчки таленат и љубав према плесу наследио од родитеља, који су били балетски уметници. Већ током своје прве сезоне у чувеном Маринском театру наступао је у свим класичним балетским представама, као и у новим поставкама Михаила Фокина. Његове партнерке биле су прослављене балерине попут Матилде Кшесинске, Ане Павлове, Олге Преображенске.

    Поред изузетне грациозности и гипкости, Нижински је имао и изузетан дар преображавања и уживљавања у улогу. Младић за кога се није могло рећи да је нарочито привлачан претварао се на сцени у неописивог лепотана.

    Његове наступе пратили су усхићење и дивљење публике, али и скандали. Слобода уметничког изражавања обојена еротизмом вређала је укус конзервативних гледалаца, прво у Русији, а потом и у Француској, где је Нижински наступао с трупом чувеног „Руског балета“ Сергеја Дјагиљева.

    Потреба за заштитом

    Талентовани млади уметник на сцени је био неприкосновен, али у приватном животу није био кадар да се сам о себи стара. Због тога се ослањао на моћне заштитнике.

    Његов први покровитељ био је кнез Павел Димитријевич Лавов који је изузетно волео балет, али и згодне младиће.

    Убрзо је Нижинског запазио балетски импресарио Сергеј Дјагиљев и позвао га да се придружи његовом „Руском балету“. У програм балетске сезоне 1909. године биле су уврштене кореографије Михаила Фокина, у којима је главна звезда био млади виртуоз који плеше као да има невидљива крила. Париска публика остала је без даха.

    Из снажног заграљаја руског импресарија, који га је штитио, а истовремено и гушио, Нижински је побегао с мађарском грофицом Ромолом Пулском, али му је нови живот уместо слободе донео — лудило.

    Бекство у лудило

    Бог балета извео је свој последњи плес не напунивши ни тридесету, а наредне три деценије провео је лутајући од једне до друге психијатријске клинике.

    Његови пријатељи и супруга покушавали су да га врате у реалност, али је прослављени уметник остао недодирљив, потпуно равнодушан према свему што је био раније.

    Последња представа у којој је наступио била је изведена 26. септембра 1917. године. Након слома живаца који је доживео две године касније, с породицом се преселио у Швајцарску како би се лечио. Био је то крај његове уметничке каријере.

    Наредних тридесет година провео је у разним психијатријским установама, са дијагнозом шизофреније. Његову болест пратили су дуготрајни периоди ћутања и потпуног помрачења ума. Са реалношћу је имао слабог додира.

    Сергеј Дјагиљев је неколико пута покушавао да оживи мозак Вацлава Нижинског уз помоћ плеса. Крајем 1928. године довео је уметника на премијеру балета „Петрушка“ Игора Стравинског, у нади да ће га подсећање на једну од његових најуспешнијих улога вратити у стварност. Нижински је остао равнодушан.

    Десетак година касније сличан експеримент направила је и Ромола, која је довела Сержа Лифара да плеше пред њеним мужем, али се и овај покушај завршио неуспехом.

    Пред крај Другог светског рата Нижински је последњи пут виђен да плеше у јавности. Играо је за руске војнике у околини Беча, изводећи традиционалне фолклорне плесове. Ово искуство делимично је повратило способност Нижинског да комуницира с околином.

    Умро је на клиници у Лондону 1950. године. Његово тело је 1953. пренето у Париз и сахрањено на гробљу Монмартр.

    Тагови:
    балет, Вацлав Нижински
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога