Београд+ 19°C
Ниш+ 14°C
Слушајте Sputnik
    Милош Биковић

    Милош Биковић: Јунак нашег доба је човек без душе (Видео)

    © Sputnik. (Skrinsot)
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Маша Радовић
    #PrvaSputnjikGodina: Текстови који су обележили претходну годину (42)
    0 2619322

    Филм у Америци је све мање уметност, све више производ, све више постаје потрошна роба коју погледате и заборавите, као и фаст фуд, који је такође њихов проналазак. У том смислу мислим да би Американци од Руса могли нешто да науче.

    Иако је навршио тек 27 година, београдски глумац Милош Биковић већ гради пут ка светској слави. Улогама у домаћим филмовима и телевизијским серијама стекао је вртоглаву популарност, а када игра у позоришту по правилу се тражи карта више. После само две улоге у руским филмовима постао је звезда и у Русији. Након премијере филма Сунчаница, Никите Михалкова, стекао је доста женских обожаваоца у овој земљи, а после премијерне пројекције новог филма „Дуxless 2“, Романа Пригунова, која је почетком марта одржана у Москви, њихов број се још увећао.

    Разговор смо водили у фоајеу Београдског драмског позоришта у коме је младом глумцу недавно додељена награда за уметнички допринос раду позоришта.

    Шта за Вас значи признање које Вам је уручено?

    – Кредит који морам да вратим. Част ми је што ми је додељено то признање јер сам га добио на сцени заједно с Михаилом Јанкетићем и Срђаном Дедићем и то је велика част када можете да стојите уз такве великане и да добијете награду за заслуге исто као и они. Али, с друге стране, то опет значи да је то један кредит који ја унапред морам да оправдам својим будућим радом. Надам се да ће га бити.

    Какви су Ваши утисци са премијере филма „Дуxless 2“ и која је заправо тематика филма?

     Мислим да је публика добро прихватила филм јер је веома атрактиван, а с друге стране, говори о неким занимљивим темама. Што се тематике тиче, то је један политички трилер који заправо прича о јунаку нашег доба. Реч је о филму који говори о једном капиталистичком систему који оставља последице и на духовни развој човека, јер систем који у свом имену носи капитал као своју врховну вредност, капитал и цени. Људи који живе у том систему временом почињу да се формирају према њему и капитал постаје важнији него човек. Онда долази до тога да човек полако губи оно што га чини човеком и зато се филм и зове „Дуxless“, значи, без духа, без душе. Филм говори о човеку који се том систему успротивио, не зато што није нашао своје место у њему и зато што не може да успе, напротив, њега у том филму, у првом делу, зову „господаром живота, он зарађује много, има доста новца, веома је успешан и цењен по свим параметрима тог система, али тај систем му оставља празнину у души и он с тим не може да се помири. Не може да пристане на тај компромис да му неко ампутира дух зарад тога да буде успешан.    

    Хоће ли и када српска публика имати прилике да види „Дуxless 2“?

    – Надам се да хоће, то све зависи од договора између продуцената и дистрибутера, али с обзиром на то да је „Универзал пикчрс учествовао у продукцији мислим да је то филм који има добре изгледе за интернационалну гледаност.

    Да ли је истина да сте сарадњу са Михалковим почели тако што сте му написали писмо у коме сте изразили жељу да играте у његовим филмовима?

    – Не. Истина је да ми је брат сугерисао да му напишем писмо, јер је Михалков био мој омиљени редитељ и пре него што сам уписао глуму. Ипак, то писмо нисам никада написао јер сам веровао у судбину и да ће се можда десити чудо да ме овај велики уметник сам запази и позове. То се и десило. Само шест месеци након мог разговора с братом позван сам на кастинг за главну улогу у филму. Када сам Михалкову испричао ту причу било му је невероватно, није остао равнодушан.

    Михалков је често у интервјуима причао о својој љубави према Србима и Србији. Познато је да зна доста о српској историји. Да ли сте због тога уживали посебне привилегије током снимања „Сунчанице и јесте ли зато осећали још већу одговорност?

    – Није било никаквих привилегија зато што смо ми били окупљени око уметничког дела на коме смо радили и заиста није било важно ко је одакле. Имали смо тонце који су били из Чешке, главни глумац је био из Летоније, глумица из Украјине… Једино што је било важно је да сви говоримо заједничким језиком када је уметност у питању. Ипак, током рада сам осећао ту његову топлину и љубав јер он то и показује. Михалков је оскаровац, добитник скоро свих награда значајних за филм, веома широк и племенит човек и када он некада учини неки гест јасно је да је то заиста гест пажње и љубави.

    Какав је осећај радити са тако великим редитељем?

    – Застрашујући. Михалков је заиста велики ауторитет и ја сам осећао одговорност према том јунаку којег сам играо и градио, јер је реч о педигрираном официру Беле гарде, барону. Дакле, посебној врсти аристократе и једном племенитом човеку. Било ми је важно да то разумем и да то умем да пренесем. А заиста и сам Михалков, који је такође племените крви, син писца химне и великог песника, унук великог сликара, праунук великог сликара, потомак племића, човек је који може да разуме тај аристократски племенити руски дух, тако да ми је у стварању лика много помогао.

     

    Милош Биковић
    © Sputnik/ Екатерина Чеснокова
    Да ли сте са Никитом Михалковим током снимања „Сунчанице разговарали о политичким темама?

    –  Не, ми смо разговарали више о темама које претходе политици. То су основне људске теме, оне које се више односе на социолошки или на духовни моменат. Филм који је Михалков планирао да сними већ три деценије, ми смо снимали две године пре догађаја у Украјини, баш на месту где је после избио рат. Бавећи се узроцима ви идете заправо испред реалности. Закаснили смо са филмом јер је изашао када је рат у Украјини већ избио. У том смислу филм кореспондира са политиком, али се не бави политиком. Бави се узроцима зла и питањем како добри људи дозволе да се зло развија.

     Да ли се наводне политичке тензије у Русији одражавају на културу и свакодневни живот уопште?

    –  Нисам имао прилике да то осетим на прави начин зато што нисам много времена проводио тамо пре и сада за време кризе. Могу да дам као посматрач са стране један површни утисак, а то је да се не осећа тензија, него више нека врста подигнуте пажње и свести о томе шта се дешава. Ја долазим из средине где тензије стално има, те криза, те Косово, те 90-е, ми смо у сталној кризи и сталној тензији, тако да то што се у Русији тренутно дешава не видим као тензију.

     Због посла сте често у Русији. Искључујете ли могућност да једног дана останете да живите у тој земљи?

    –  Не искључујем ту могућност, али сада не видим да би то могло да се деси. Београд је мој град, који ме је формирао, Србија је моја земља. Мирис овог асфалта, пролеће у Београду, те две реке, Ушће и кеј, просто мислим да не бих могао без њих. Чак ни без београдског смога. Зато ми тешко пада помисао на живот у било ком другом граду. Али, ако бих морао да одем, мислим да бих пре могао да живим у Петрограду него у Москви која је огромна. За Петроград мислим да је више по мојој мери. 

    Да ли бисте могли да упоредите америчке блокбастере са најбољим руским филмовима?

    –  Не делим филмове на источне и западне већ на смислене и несмислене, на уметничке и на забаву. Истина, има ту различитих жанрова, и комедија може да буде уметност, и блокбастер може да буде уметност. Такође, мислим да руска продукција тренутно каска за америчком када је у питању спектакуларност, што није увек случај. Рецимо, „Дуxless 2“ је филм који уопште не заостаје за америчким блокбастерима, али по броју таквих спектакуларних блокбастера мислим да Холивуд предњачи. С друге стране филм у Америци је све мање уметност, све више производ, све више постаје једна потрошна роба коју погледате и заборавите, као и фаст фуд, који је такође њихов проналазак. У том смислу мислим да би Американци од Руса могли да науче како да у спектакл и у нешто што треба да донесе новац уткају мало душе. Они су раније то радили и мислим да је најбоља синтеза та два приступа, а то је нешто што смо ми покушали с „Монтевидеом. „Монтевидео је имао спектакуларност и трудили смо се да има и срце и душу.

    Домаћа публика Вас тренутно гледа у остварењу Дарка Бајића „Бићемо прваци света. Која улога Вам је више легла — кошаркаша Шапера у том филму или фудбалера Тиркета у „Монтевидеу?

    –  Не знам, мислим да публика то треба да каже. Ја сам се трудио да оба лика градим и да пронађем њих у себи и себе у њима. Али што се тиче, рецимо, спортских захтева, са кошарком сам у много бољим односима него са фудбалом, и много ме је мање малтретирала, али су и захтеви били мањи. Оба јунака су важна и мени је била част да их играм. Мислим да је битно да људи знају за те спортисте, јер ми памтимо историју само по неким ратовима, превратима, по неким лошим догађајима и, евентуално, по неком реформатору, а људе који су стварали неке лепе ствари и који су афирмисали неке вредности кроз спорт слабо памтимо. Зато ми је драго да филм у свест заувек утка такве људе као што су били Радомир Шапер и Александар Тирнанић.

    Асистент сте на ФДУ. Како студенти реагују на Вас с обзиром да разлика у годинама није велика?

    –  Мислим да смо успоставили добар контакт и комуникацију. Ја сам, хвала Богу, за кратко време имао довољно прилике да стекнем неко искуство, тако да верујем да на мене гледају као на старијег брата, зато што сам довољно млад да разумем то кроз шта они пролазе, јер сам недавно и сам кроз исто прошао, а с друге стране, имам довољно искуства да имам шта да им кажем.

     

     

    Тема:
    #PrvaSputnjikGodina: Текстови који су обележили претходну годину (42)
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога