Слушајте Sputnik
    Веш на жици

    Кокошке и рибе

    © Flickr/ Daniela Vladimirova
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    Горан Петровић — ексклузивно за Спутњик (16)
    0 300
    Пратите нас

    Књига исправки (VII)

    Није предратна госпођа, за краља не мари. Није другарица, у Тита не верује. У цркву не иде, мада Бога каткад помене. Добрила је само Добрила, одувек је само у себе могла да се поузда. Истина, већ пет година је и удовица. Средином шездесетих је наследила мужевљеву пензију, не нарочито велику, али њој самој довољну, јер и нема неке нарочите прохтеве. Док није остала сама, било јој је и горе. Мужа је, пијаницу и швалера, трпела као каменчину око врата. Колико га је само пута, онако мршава, вукла од улазних врата до брачног кревета. Колико га је само пута љубила право у уста да комшилук не чује како је он назива погрдним именима. Колико се само пута изјутра правила да ноћас није било ништа. Сред лета је облачила блузу са дугачким рукавима да нико, па ни он, не види шта јој је ноћас урадио, колико је пута повредио, нанео јој убоја и модрица.

    Добрила је, као што и само име казује, таква. Добра. У њу могу да се поуздају све друге жене у граду. Могу да је позову у било које доба дана или ноћи – она ће одмах доћи да помогне. Ето ње очас, само да се пресвуче. Иако је и у стану и на улици у исто одевена. Додуше, мора да погледа своју свешчицу где уписује шта је коме обећала, пошто никада никога није слагала, а да је њој „у памети“. Дакле, прво погледа у свешчицу, најјефтинију, корица голубије боје, од оних „на линије“, провери које обавезе има, па каже када може да дође. И то је то. У заказано време се и појављује, тачно у минут. Попије кафицу, увек у три сркута. Устаје и почиње да послује.

    Помоћ коју Добрила бесплатно пружа женама је од сваке врсте. Пролећно спремање куће. Прање великог веша. Мешење ситних колача за славе. Печење паприка. Кување ајвара. Потапање маџарки у кречну воду и вађење коштица за слатко од шљива. Уопште, прављење зимнице. Навијање „на папилотне“ или тапирање косе „на мустру Јованке Броз“, ако је осмомартовско или првомајско славље. Радо ће да причува дете, то јој је најмилије. У једном случају је годинама пружала помоћ жени чији је муж био шлогиран. Она га је купала. А са ношењем мушакараца је имала искуства. Мушкарцу треба прићи одастраг, па га са обе руке подухватити под мишке, тако је лакше… Не дао бог никоме, али ако затреба, ту је и око организовања сахране. Некада је највећа помоћ другом да неко чује његову муку. Без много приче. Јер та друга жена и није позвала Добрилу да говори, већ да слуша. Па је бивало и да је довољно да Добрила само плаче са њом. Ћутке.

    Међутим, иако сви ти послови делују као разнородни, чак без икаквог реда, одређена правила постоје. Добрила јутро почиње тако што отвара свешчицу да види шта се тог дана обавезала. Она увек помаже искључиво женама. Мушкарци могу и сами да се снађу. И сви знају, преподневни суботњи часови су увек испуњени једном нарочитом врстом услуге, па у то доба нико ништа друго од Добриле не очекује.

    Ова је услуга, помоћ, посао, није начисто како га назвати, од посебне врсте. Зато се Добрила у суботу ујутро и посебно припрема. У цегер ставља кецељу одређену само за такве случајеве, неколико штирканих кухињских крпа, наоштрен нож, секирицу, један мањи дрвени чекић, батић. А додаје, дешавало се да јој затреба, и један већи дрвени чекић, такорећи бат, тучак. Све мора да буде обављено чисто и брзо. Без крви и мучења. Потребна је сигурна рука и усредсређеност на тај тренутак или два. Мада, посао никада није исти. Није исто заклати пиле, кокош или певца. О ћурки да не говоримо. Није исто утући пастрмку, шарана или штуку. Са сомом је најтеже, јер је он најслузавији. Чак и када је живина или риба од исте врсте, сваки случај је јединствен, захтева нарочит приступ.

    Неке жене не могу ни да гледају шта то Добрила ради са живином или рибама. Не само да то не могу да обаве, већ не могу ни да посматрају. Опет, ручак се мора спремити. Па зову Добрилу. Ваља подсетити да је то доба када су се пилићи и кокошке живи продавали на пијаци. А и риба је стизала жива. У рибарницама је купована једва ошамућена. Радњи какве су данашње није било, а поготово није било замрзнутог меса, јер није било ни замрзивача. Петком, на пазарни дан, или суботом, на дан куповине за запослен свет, градом се проносило кокодакање купљених кокошака, у цегерима или корпама су се мигољиле, зевале су још живахне рибе. Било је изврсних домаћица, али је и било оних које нису могле да почну са спремањем ручка – док Добрила не дође и не обави своје.

    Према томе, када припреми сав неопходан прибор, Добрила још једанпут у свешчици провери „шта имамо“ те суботе и којим редом да почне. А у том реду, опет постоје правила. Прво певци. Њих ваља прве, зато што се певци дуже кувају или пеку, па је неопходно да Добрила од њих крене како би домаћица на време почела са спремањем ручка. За певцима иду старије кокошке, па млађе кокошке, па пилићи… На крају су рибе. За рибљи ручак је најбоље када се риба право из воде окрене у лонцу, праћне у тигању или клизне у подмазан плех. Осим тога, ваља почети од живине што раније, док деца спавају или се још нису растрчала по двориштима. Не морају деца „то“ да гледају. Добрила нема порода, али децу обожава. У џепу увек крије неку парицу или свилену бомбону коју ће дати када које дете сретне, без обзира да ли уопште зна из које је куће, ко су му родитељи.

    Дакле, прво живина, јер се „то“ са рибама углавном обавља скровитије, у купатилу или вешерници. Дочим се са живином „то“ ради јавно, у дворишту, на неком пању. Чисто и брзо. Добрила кокошки подвије главу под крило. Кокошка се мало успава. Код Добриле се није дешавало да обезглављена кокошка трчи по дворишту и крв прска по трави или чаршавима на конопцу за сушење веша. Следи шурење, черупање, чишћење од изнутрица… Док деца устану – све је већ готово. Добрила је чак окренула и пањић у дворишту на другу страну. Да се траг не познаје.

    Ипак, нека деца су је видела. Да ли су се случајно затекла, да ли су вирила кроз завесу, тек глас о Добрилином „занату“ се пронео. У целој колонији, и колонији преко пута улице, и целој суседној улици, у том делу града, па и много шире од тога дела града, сва деца добро знају куда је Добрила суботом ујутро кренула, или одакле се око поднева враћа. Сва деца знају, нека су ипак видела, али већина је само чула за ову страшну причу, која препричавањем постаје још страшнија, ужасом разбуктава машту. Па нека деца од Добриле зазиру. Не желе од ње да прихвате парицу, чак ни свилену бомбону.

    Редослед је устаљен, али је некада и прилагођен посебним околностима. Тог јутра, Добрила креће од риба. Прибор је спремила. Стан је закључала, цимнула је кваку. Али је кључ ставила под отирач. Ако којој комшиници нешто затреба. Добрили не би сметало ни да јој у кухињу уђеш док руча и са стола јој, испред носа, позајмиш сланик.

    Рибе је чекају одмах ту, у суседној згради, у истој колонији. Некакав је то већи породични скуп, обилнији ручак, па је домаћица замолила Добрилу да јој рибе „среди“ пре него што гости дођу. Она, лично, не може да једе ако „то“ неко други није урадио. Муж неће тиме да се бави. Сматра да су то женски послови. А заправо није способан да „то“ уради. Све у свему, окрени-обрни, „то“ би свима могло да поквари славље.

    Добрила улази без куцања. На прстима. Јер, у овом стану има ситне деце. А, по њеном мишљењу, децу треба заштити од гледања свега и свачега. Има времена, нагледаће се до жмурења… Без много приче она испија кафу у три гутљаја. Одлази у купатило. Тучана када је пуна воде. У њој пливају четири шарана дивљака. Добро је што је понела бат, јер је батић недовољан за тако велике рибе. Домаћица је остала у кујни. Чују се четири тупа ударца. Па нешто као стругање. Мириси речних трава, крљушти и изнутрица пролазе кроз кључаоницу. Али, све је обављено чисто и брзо. Без мучења. Рибље очи сада гледају „на мртво“.

    Следи захваљивање. Домаћици је мало непријатно, мада јој је савест мирнија, „то“ је обавио неко други. Појављује се и муж домаћице. Правда се да је морао по сода-воду, а заправо му је лакнуло што је „то“ готово. Добрили нуди једну од риба. Или да јој плати. Домаћица је позива да сутра дође на кафу, без икаквих обавеза, онако, да се испричају као пријатељице. Добрила све то одбија. Ручак већ има. Новац јој не треба. А на кафу не може да сврати, јер је обећала да ће на другом крају града да помогне око неке даће. А није добро да ожалошћени укућани послују за подушје. Кажу да се то не ваља, шта ако се покојник, на другом свету, а због неког пропуста приликом помена, на својту наљути… Ето. То би било то. На крају Добрила честита славље, свима појединачно пожели свако добро… И излази. Тихо, на прстима, онако како је и ушла.

    © Горан Петровић

    Тема:
    Горан Петровић — ексклузивно за Спутњик (16)

    Слично:

    Кад би ове руже мале...
    Познавањe природе и друштва
    Случај једног вариоца
    Тагови:
    приче, прича, култура, исправки, књиге, књига, Српска књижевност, писац, Горан Петровић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога