Слушајте Sputnik
    Последњa фијока

    Последња фиока

    © Flickr/ Frank Kovalchek
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Горан Петровић
    Горан Петровић — ексклузивно за Спутњик (16)
    0 201

    Књига исправки (XI)

    „Четири јабуке“ — писало је на папирићу. Намеравао је да на Каленића пијаци купи само четири јабуке, сачинио је нaзовисписак. Бојао се да не заборави, у озбиљним је годинама, још мало па ће навршити осамдесет трећу.

    Изабрао је последње лањске кожаре. Право је чудо да их још увек има у одмакло пролеће. Мада му се јабуке уопште нису јеле. Можда је њихова куповина била само изговор да изађе из стана. Није волео да тек тако, бесциљно хода. Поготово што би тада најчешће заборавио да је кренуо у шетњу, па би се питао да ли је заправо пошао на пијац, а онда би почело да га мучи: шта ли је оно хтео да набави од намирница… Те изненадне „прекиде“ сећања преживљавао је тешко, као увод у смрт. Ваљда је смрт то — ништа у ничему, празнина.

    Овако, цедуљица је ту. Истина, није био најсигурнији да ли је „списак“ саставио јутрос или га је затурио у џепу још јесенас. Те панталоне на њему, чинило му се да те свечане панталоне није облачио читаву вечност… На час га проже језива помисао: шта ако више није жив? А ово чега се сећа, то је само остатак сећања… Ваљда онако како после смрти још извесно време расту нокти, коса, брада… Можда и човеково сећање исто тако још извесно време блуди овим светом, не може да се скраси, лута од једног до другог некада драгог места…

    Тог јутра, ипак, све је било тако јасно. Ноћас је падала киша. Боје су стварне. Ваздух је чист. Мирисале су прве јагоде. Једна девојка је нудила турске каранфиле. Осетио је неодољиву жељу да додирује влажне главице зелене салате, свежњеве першуна, проперјао млади лук… Осетио је неодољиву жељу да урони прсте у купе пасуља, језгара ораха, сировог бадема… И да прича са продавцима. Он је њихова стара муштерија. Сви су му се одреда јављали — зачуђено би, али учтиво климнули главом или подигли руку у знак поздрава.

    Расположен, решио је да обиђе онај део Каленића где су се продавали антиквитети и половне ствари. Тамо никада ништа није куповао, али је деценијама волео да разгледа књиге, порцелан, лампе, ћилиме… Нарочито је волео да застане пред тезгом са књигама, заподене разговор са букинистом или само ћутке разматра наслове којих се људи данас олако решавају, некада продајући и очигледно неотворене томове романа, збирке прича, песама…

    Тако је спазио и „свог Толостоја“. Комплет. Јер, онако како је изненада нешто заборављао, тако се неких детаља неочекивано добро сећао. „Свог Толостоја“ је препознао по похабаном хрбату. А када се машио за једну од књига сасвим се и уверио, на првој страници стајало је не само његово име и презиме, већ је то био и његов рукопис, датум „6. јануар 1964.“, што ће рећи дан када је купио сабрана дела Лава Николајевича. Нешто ниже налазиле су се три рецке, онако како је уобичајавао да обележи колико је пута коју књигу прочитао. Затим, још нешто ниже, четири рецке уз име покојне жене, онолико колико је пута она прочитала књигу. Па је и уз име ћерке видео две рецке, уз име сина једну, а онда и неколико рецки уз имена рођака, комшија или комшијске деце, свих оних којима је књигу позајмљивао. Нема сумње, то је „његов Толстој“. Једино чега се није сећао било је — када га је продао, отуђио?! Чак му се чинило — колико јутрос „Толстој“ је био на полици, на почасном месту, онамо где је увек и стајао.

    Букиниста није тражио много, књиге су биле „старо издање“. Осим тога, признао је књижар, занемарљиво мало их је платио, колико памти откупио их је од неких Циганчића, што ће рећи да су они комплет нашли одложен крај контејнера… „Толостој“ је био тежак. Једва је стао у две кесе. Плус кеса с јабукама. Зато је одустао од даљег обиласка пијаце и запутио се право кући. Љутећи се на себе. Како је могао да избаци књиге из стана?! Зашто је то урадио?! И, дођавола, када је то урадио?! Јер, комплет је још колико јутрос био на полици, на свом месту…

    Тек, на једној од тезги са лампама препозна оне две ноћне! Нема сумње, то су лампе за читање из његове спаваће собе. Она која је била крај некада женине стране кревета имала је напукло стакло. А оној на његовој страни мењан је кабл. Одлично се сећао да својевремено нигде није могао да нађе кабл оригинале златне боје, већ је купио црни… Овај продавац је, међутим, тражио читаво мало богатство, наглашавајући реткост сличних лампи, вешто нижући како се такво танано стакло, једва нешто опипљивије од акварела, више не прави… То већ није могао да плати. А и да је могао, питање је како би лампе носио. У тренутку је помислио да га је неко опљачкао док је он доконо шеткао по пијаци, куповао јабуке…

    И може бити да би продавца оптужио за провалу и звао полицију, да на суседној тезги није опазио фотографију. Он, његова жена и двоје ситне деце, ћерка и син, сунчани мол, у позадини брод, летовање на Јадрану… Уоколо је било много других фотографија и ретких разгледница. На тим фотографијама су били давно умрли људи, официри од пре Другог рата, подбочени трговци пред својим радњама, читави разреди на степеништу школе, ручно бојене фотографије са венчања, оне са венчићима и натписима „Поздрав из ЈНА“, па са радних акција, дочека Нове године, путовања… На питање одакле му баш та, његова фотографија, продавац је одговорио: „Господине, немам појма. Купујем их на велико. На хрпу. Колекционарима продајем комадно…“ Откупио је фотографију. Сада већ, колико је могао, журећи у свој стан да види шта све тамо недостаје. Није ваљда да је и ову веома драгу фотографију тек тако бацио, можда продао?! Господе боже, шта он то ради самом себи иза леђа?! А сада не може да се сети…

    Ступивши у хол зграде прво је приметио да његовог презимена на поштанском сандучићу — нема. Нестало је. Ту сада стоји месингана плочица са натписом: „Салон лепоте Гајић“. Срећна околност је што се стан налази на првом спрату, иначе би уз степенице испустио душу — толико је убрзао. Носећи јабуке, „Толстоја“, у џепу кошуље фотографију…

    Улазна врата су била одшкринута. Стан је сасвим празан. Како се то каже — у фази реновирања. Са зидова је био обијен малтер, а онај преградни између дневне и спаваће собе је срушен, стари паркет и штокови су почупани… На пакетима са новом керамиком седела су четворица радника. Јели су бурек, пили јогурт и упитно гледали у њега, старца који немо стоји са кесама у рукама.  

    „Изволте?!“, отро је уста надланицом вероватно главни међу њима.

    „Извините, шта ће овде да буде?“, питао је тихо, мада је у празном стану одјекнуло као да је викнуо.

    „Салон лепоте“, одговорио је предрадник.

    „А власник стана? Хоћу рећи, човек који је овде живео?“, трудио се да говори тише, али се свака реч множила, имала је ехо: „Овде живео… Живео…“

    „Откуд ми то знамо?!“ одвратио је предрадник ширећи руке… Па је додао: „Затекли смо умрлицу на вратима. Баш ми је било непријатно да је скинем. Није прошла ни пуна седмица од смрти, а деца, син и ћерка, продали стан…“

    Поновио је: „Продали?“

    Предрадник је потврдио: „Продали море… Под хитно. И то добро. Ова локација је права реткост. Газда је тражио да се све исели за дан-два, да радови одмах почну. Ускоро стиже опрема. Оно нешто за шатро сунчање… Све ће да буде… Колега, како су оно рекли?“

    Један од радника је преко залогаја смрмљао: „Фабулозно. Шта год то значило…“

    Сада више није био сигуран да ли говори или је то одјек ко зна када изреченог: „Разумем. Стари власник није више жив. Али, деца. Шта су урадили са стварима? Шта је било са књигама, лампама, фотографијама…“

    Предрадник је затрептао: „Откуд ми то знамо, пријатељу. Нешто су однели. Нешто мало више су продали. Већина тога је данима била крај контејнера… А, Ви сте?“

    Збунио се, промуцао је: „Рођак… Него, хоће ли они долазити? Мислим, хоће ли се деца икада поново појавити?“

    Предрадник је слегнуо раменима: „Вероватно. Ено она фиока, њу су од целе комоде задржали, рекли су да ће по њу доћи. То су неки папири. Колико видим, писма, разгледнице, рачуни… Ма, ништа битно јер их ево већ данима нема. Да им нешто поручимо?“

    На тренутак се предомишљао. Па је рекао одложивши кесе: „Вратио сам књиге. Само им кажите да сам вратио књиге. И да се извињавам што сам их тако дуго задржао… А јабуке су за вас, да се освежите…“

    Радници су га чудно погледали. Излазећи је чуо, из празног стана је одјекивало: „Ајмо, ајде, настављамо… Радимо, радимо, нисмо у библиотеци…“ 

    © Горан Петровић

    Тема:
    Горан Петровић — ексклузивно за Спутњик (16)

    Слично:

    Кап по кап
    Испред главне капије
    Као да и нисте чекали
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога