Београд+ 20°C
Ниш+ 19°C
Слушајте Sputnik
    Хармоника

    Шта се овде толико слави?

    © Flickr/ Produção Cultural no Brasil
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Горан Петровић
    Горан Петровић — ексклузивно за Спутњик (16)
    0 1719403

    Књига исправки (XII)

    Томасу се свиђала Србија. Наравно, од свега у Србији највише му се свиђала Марија. А после ње, редом којим то странци обично набрајају: срдачност људи, Маријиних пријатеља, храна, то што није баш све на свом месту… Уопштено, како млад свет каже, опуштенији начин живота. Они старији би додали: живот без стреса.

    Све учесталије долазећи у Београд како би се виђао са Маријом, он, Томас, приметио је и нешто што никако није могао да разуме. Град, или макар онај део града којим се млади пар кретао, увек је изгледао као да се нешто празнује, као да је светковина управо почела. Толико људи у кафеима и ресторанима, а средина је радне седмице?! Музика која одасвуд допире?! Насмејани самоуки трубачи испред зграде главне железничке станице и у паркићу иза аутобуске… Дечак са хармоником у трамвају који тандрче обигравајући око центра… Фрулаш у народној ношњи у Кнез Михаиловој… Само нешто даље један који занесено „пребира“ по електричној гитари… Врх Доситејеве, где се чује како се у Народном позоришту распевавају оперски прваци, хистерични колоратурни сопрани и постојано озбиљни басови… Па хор, који макар на тренутак, литургијском песмом малу цркву до Храма Светог Саве чини већом од Храма, заправо је чини толико великом као да је црквица под небо једва стала… Звучници изнети испред и најмање радње, човек би помислио да се налази сред новогодишње распродаје… Аутомобили који из булевара „развозе“ ритмове по периферији без расвете… Телевизијске „музичке“ емисије које свак прегласно слуша у свом дому, тако да унутрашња дворишта намах постају какофоничне концертне хале… Сваковрсна „жива“ свирка по клубовима, од које у околним становима и најтежи намештај „шета“, шифоњери прелазе из собе у собу… Све у свему, Томасу се чинило: у Београду се, у тој земљи, у Србији, непрестано, у свако доба дана и ноћи, сваког дана у седмици, сваке седмице у сваком месецу — слави. Шта се пак толико прославља, Томасу није било најјасније.

    Одговор је стигао ненадано. Марија је повела Томаса на породични скуп, у варош на неких тридесетак километара од Београда. Мада то не значи да су тамо стигли брзо. Аутобус се „клацкао“ више од пуног часа, једва да је био у возном стању, али је Томас приметио да сваки звучник ради као нов, возач је неуморно мењао радио-станице не обраћајући пажњу на пут. Марија је објаснила да су то посебни програми у којима неко из далека некоме овде нешто жели песмом, придружује се весељу.

    Само породично окупљање, онамо где је Марија повела Томаса, било је уприличено поводом рођендана њеног деде. Томас је честитао старцу као непомичном у челу дугог стола. Марија је превела младићеве речи. И надаље Марија је преводила, упознавала је Томаса са фамилијом… Ређали су се стричеви који су одмеравали Томаса — странац је, али изгледа пристојно, шта ће да попије, и опет шта ће да попије, по томе ће, колико може да попије, а касније и да поједе, проценити да ли је „овај“ за „њихову Марију“… Ређале су се неудаване тетке које чкиље, постранце седе и шапућу, размењујући прве утиске — висок је, необично „пиргав“, цене да је васпитан, штета што не знају његов језик иначе би га пропитале и на основу одговора одмах посаветовале „своју Марију“… Ређале су се стрине које су Томаса љубиле три пута, деца која би одмах да му седну у крило и такну те његове пеге… Старац у челу стола био је некако скупљен од озбиљних година, није много причао, али је деловао задовољно, сви његови су на окупу… Једино се чека дедин брат, који је незнатно млађи, али се теже креће, касни, па зато ручак не почиње…

    Томаса је занимало: који је рођендан по реду времешном слављенику. Марија је одговорила да је у питању пети рођендан. Како пети, збунио се Томас. Тако, одвратила је Марија, пре пет година деда се разболео, веома озбиљно. Чак је запао у стање коме. А када се пробудио, када је прездравио, одлучио да тај дан прославља као да се поново родио…

    Да, али колико година има стварно, питао је Томас. Како се узме, рекла је Марија. И самим тим, како се рачуна… Деда има неколико рођендана. Он упорно слави дан када је као дечак прележао дифтерију… Па слави као рођендан и онај дан када је преживео стрељање у Великом рату, а у овом крају их је баш било… Па слави дан када је прегурао ту и ту опаку зиму, па дан када је претекао у бомбардовању, па дан када је дочекао да окупатор буде поражен у Другом рату, па дан када се вратио са „добровољне“ радне акције нове власти, па дан када се опоравио од саобраћајне несреће, па дан у који је доживео да му се нова власт скине са „грбаче“, исто тако и дан када се ослободио од власти новије од оне нове… Марија се замислила, сетила се да је нешто прескочила — деда слави и дан када је преживео пад са крова кућe, када је оно поправљао цреп склизнуо од најновијег бомбардовања… Па ово, па оно… На крају и дан када се пробудио из те коме, за коју кажу да је на самој граници, да смрт и није и јесте…

    Али, када се деда стварно родио, када је његов прави рођендан, није одустајао Томас. Међутим, Марија је одвратила да не зна. Јер то не зна ни сам деда. Он је најстарији, нема више ни његових вршњака да са њима расправља о датуму, камоли години. Црквене књиге су спаљене у ратовима. Среске књиге су изгубљене у доба мира. То што му пише у личној карти је реда ради, нешто је морао пред чиновником да изјави… Деда заправо не зна када је рођен, али зато годишње слави десетак рођендана. Дуго је живео па се накупило колико је пута „замало“ преживео и дотерао до ових година…

    Уто је стигао дедин „незнатно“ млађи брат. Збиља се тешко кретао. Рекао је да није сигуран да ће моћи да дође следећи пут, наредног месеца, када слављеник буде окупљао родбину поводом четрдесет трећег рођендана, а рачунајући од оног дана када је преживео… Томасу су показали где да седне за трпезу. Право преко пута неудаваних тетки које су чкиљиле, које су само врткале главама, никако нису могле да прежале што не знају Томасов језик, иначе би оне њега потанко пропитале и тако сазнале је ли овај „пиргави“ довољно добар за „њихову Марију“… Ручак је потрајао… На крају, уз слаткише, један од дечака донео је хармонику и почео да свира… Прве су запевале стрине, оне су биле „лаке“ на песму… И стричеви су певали, мада прегласно, понело их је пиће… Тетке нису певале, сматрале су да неко у породици мора да остане присебан… Слављеник је пак певушио сетно, старачки тихо…

    Томасу се чинило да му је сада све јасно. У овој земљи се сваки час нешто прославља ваљда зато што се сваки час слави то што је неко некада преживео. За све ове године, за све ове деценије, за цео век се накупило. Странци су убеђени да је тих прослава много. Али, шта би странац тек помислио да се неке од прослава не прескачу. Јер, осим рођендана, има и државних празника… Оних старих и оних нових… Па старих који су постали нови, што не значи да би сада оне старе ваљало заборавити… Па има и прослава чији је повод измишљен, али су такве, ко зна зашто, свима омиљене… Па црквене славе, па градске, варошке и сеоске славе… Па породичне славе… Чему ваља додати и преславе… Они који верске празнике не поштују увек имају неког ко ће их на тај дан позвати… Уосталом, они ће већ узвратити гостопримством за неки јубилеј… Ако нема згодног јубилеја, и оно прво окупљање се може прозвати јубиларним… Зато су прославе рођендана мало проређене. Иначе би се овде, непрестано, као дан новог рођења могао славити дан за даном када је неко нешто „замало“ преживео. Толико је тога било.

    И Томас се одлучио да запева. Није знао речи, али је певао. Неудаване тетке су климале, потврђивале једна другој главом. Свидео им се „овај Маријин“. А стекле су утисак и да се оне њему свиђају.

    © Горан Петровић

    Тема:
    Горан Петровић — ексклузивно за Спутњик (16)

    Слично:

    Последња фиока
    Кап по кап
    Испред главне капије
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога