Београд+ 3°C
Ниш+ 5°C
Слушајте Sputnik
    Обарање критеријума

    Обарање критеријума

    © Flickr/ Daniel Lobo
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Горан Петровић
    #PrvaSputnjikGodina: Текстови који су обележили претходну годину (42)
    0 281

    Књига исправки (XIV)

    „Пријатељу, где журиш?! Чекни мало…“

    Спрва ми се чинило да ће бити лако описати човека који ме je позвао за сто у часу када сам излазио из кафане. Деловао је као неко коме се не мили сопствени дом, па овде проводи дан за даном. Неки је несрећник. Можда чудак. Све је на њему бело, боље је рећи сумњивобеле боје. Демодиране шпицасте ципеле. Не баш срећно одабране пуније чарапе. Панталоне „звонцарице“. Кошуља са крагном „пачји кљун“, непримерено уска за његов струк. Дворедни сако којем ни хемијско чишћење не би помогло. Свиленкасти шал са ресама и шешир широког обода, од оних какве у филмовима носе пропали власници плантажа поморанџи или прецвали латински љубавници… Обућа и сваки од ових тугаљиво помпезних одевних предмета су изношени. Деловали су некако још јаднији на шкиљавом биртијском осветљењу. Човек је изгледао нестварно. Као каква приказа. Као какав дух. Који је, међутим, говорио:

    „Знаш ли, пријатељу, како се од лошег вина очас може направити врхунско вино? Дижеш обрве. Ћутиш. Слободно реци да не знаш, да у тако нешто не верујеш! Нећеш ни да седнеш, хоћеш да чујеш с ногу…“

    Паде ми на памет: човека би било најлакше описати као једног од оних кафанских филозофа који је ко зна кад засео за „свој“ сто у настојању да пресретне жртву којој ће у танчине објаснити „своје“ виђење света. Да, један је то од оних који о свему знају све, наводно се дружио са најзначајнијим личностима, са данашњим министрима био је школски друг, имао је романсе са најлепшим глумицама, крстарио је светом, доживео је авантуре вредне мемоара, учествовао је у револуцијама, разуме се у високу политику, економију, уметност, спорт, кулинарство, па и вина… Али, он није био стални гост те кафане. Пре свега, никада га раније нисам виђао. Јер, када је неко одевен у бело, то запамтиш, не можеш да га заборавиш у овом нашем сивилу. Осим тога, на страну одећа, имао је упечатљиве црте лица, нарочиту „мускетарску“ брадицу, дужу косу оседелих власи, али на прљавобело, боре су га чиниле старијим, а живахне очи некако млађим него што је уистину био. Такво се лице не заборавља… Једно је сигурно, умео је да говори:

    „Рецимо, пријатељу, гуцнеш неки инострани каберне, мерло, шираз… На етикети је наведено да је малтене амброзија, контролисано географско порекло, на којој се температури служи, шта уз њега смеш да ручкаш… Али, пошто ти знаш шта је добро вино, раније си имао прилику да га осетиш на непцима, одмах и схватиш да је то што си управо пробао од лошијих сорти грожђа, па да је и горе од тога, не само да је од лошијих сорти, већ је и година била никаква, без сунца, кишна, магловита… Надаље можеш да замислиш како је вино стигло у не нарочито добро опраним канистерима, да је ко зна колико пута препродавано, претакано, мућкано, стајало у неодговарајућим условима, а када је најзад флаширано, повукло је на мирис јефтиног пампура, печатни восак на грлићу је заправо лажан, нека је пластика шта ли… Ерго, од свега је: од саме те боце, од онога што је у боци и онога што је на боци, од свега је убедљиво највреднија — златним словима нацифрана, збиља примамљиво дизајнирана етикета!“

    Ево решења: човека би било најлакше описати као једног од оних који не само да обожавају да пију, већ о пићу воле и непрестано да причају. Једино им треба неко ко ће да се превари да седне, да их слуша док нижу… Али, он није био пијанац. Испред себе је врткао чашу „црног“, подизао је ту обичну „столовачу“, загледао је боју вина према шкиљавом биртијском осветљењу, приносио је носу, међутим из чаше није ни лизнуо. Само је говорио:

    „Е, пријатељу, сада долази чудо, тренутак магије. Наглашавам: тренутак! Ако процес претварања лошег вина у врхунско вино траје иоле дуже од тренутка — све пада у воду! Ако у тренутку не смислиш шта да радиш, све се претвара у непријатно изненађење, у осећај изневерености, у дубоко разочарање, па у бесконачно вајкање, на крају у очај!“

    Сада већ нисам знао како да опишем човека. Што је прилично поражавајуће за оног ко мисли да је писац. Све укупно, његово одело, његово лице, постало је неважно у односу на неки мистични занос с којим је говорио. Имао сам утисак да без обзира на уобичајеност кафанске згоде присуствујем чуду. Показало се — суштински једноставном. Човек је говорио:

    „Да не дужим, пријатељу… Цупкаш, с ногу би да чујеш све, ни да седнеш немаш стрпљења… Процес претварања лошег вина у добро вино се врши мо-мен-тал-ним обарањем критеријума! Одмах се сетиш не само каква си све вина пробао, већ се сетиш најгорег могућег вина које си пио. И намах ти се ово лоше, мада мирише на крпе, има укус метала и на дну чаше има нешто што личи на опиљке — чини као и не тако лоше. Дабоме, све то не важи само за вина, тако је и са другим стварима, са заносима, идеалима, љубавима, временима, људима… О људима бих могао не само да ти говорим, већ и приповедам… Људи сам се разних нагледао…“

    Сада ми је постало јасно како описати тог човека. Као анђела. Као анђела у некада беспрекорно белом оделу, сада гојазнијег него што обично замишљамо анђеле, мало прецвалог, остарелог, мада по правилу сматрамо да анђели не старе, да све што су видели не утиче на њихов изглед… Човек ми је личио на уморног, тужног анђела. А можда је то и био. Јер, као да је погодио о чему размишљам. Ставио ми је до знања да је разговор завршен:

    „Збогом, пријатељу… Да те подсетим, журиш, немаш кад ни да седнеш.“

    Заустио сам да га нешто питам. Не среће се анђео сваки дан. А питања се за све ове векове накупило… Он је, међутим, подигао чашу према шкиљавом кафанском светлу, помирисао је вино, али није отпио, ваљда се концентрисао на онај тренутак… И надаље се понашао као да нисам ту, као да сам отишао — прешао је дланом преко флекавог ревера сакоа, нешто је безуспешно покушавао да отре, наместио је смешну крагну „пачји кљун“, одмерио сопствене ципеле… Личио је на бескрајно тужног анђела. Личио је на анђела који се од почетка стварања света вио изнад људи, изнад укупног човечанства, па је одустао… И мада анђели наводно не умиру — личио је на анђела који је преживео само захваљујући томе што је схватио да мора да обори критеријум.

    © Горан Петровић

    Тема:
    #PrvaSputnjikGodina: Текстови који су обележили претходну годину (42)

    Слично:

    Дописник је први стигао
    Шта се овде толико слави?
    Последња фиока
    Тагови:
    савремена књижевност, српска књижевност, прича, проза, литература, књижевност, НИН-ова награда, ПЕН центар, Горан Петровић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога