На сцени земунског театра „Карт бланш“ недавно је премијерно изведена представа „Извињавамо се, много се извињавамо“ према тексту Милана Николића, познатом по популарној телевизијској драми из седамдесетих година. Улоге Милене Дравић и Слободана Ђурића у овом позоришном извођењу играју Неда Арнерић и Феђа Стојановић.
Представа, према речима Неде Арнерић, у поређењу са телевизијском драмом, носи у себи извесну сету, али истовремено поручује да човек увек има разлога да се радује животу. Наша саговорница радост, наду и веру у бољу будућност тражи у уметности и у новим младим генерацијама.
Прошле су деценије од када је снимљена популарна телевизијска драма о неочекиваном сусрету двоје младих из потпуно различитих средина и љубави која се родила између њих. Шта је у представи у којој играте ново у поређењу са телевизијском драмом?
— Представа је и даље о љубави, као што је била и пре 40 година, само се сада мало померила старосна доб главних јунака. Тада су то били млади људи, а сада су то људи од шездесетак година, колико Феђа Стојановић и ја заиста имамо. Одједном је та представа добила једну потпуно другачију димензију, нема више ону лакоћу, лепршавост, комичност, него је добила и неки призвук сете, разнежености над свим људима који у шездесетој помисле да је крај и да више ништа не може да им се деси. Ми им, међутим, поручујемо да може да се деси, да људи не морају да остану сами, да увек може да се нађе и партнер за живот, који је и најважнији, у том трећем добу. Лако је бити сам у младости, али кад имате много година и када сте се већ уморили од живота, лепо је да то са неким поделите.
Да ли је разлика условљена само годинама главних јунака или и временским оквирима у којима су настале телевизијска драма и представа?
— Текст је толико добро написан, толико је универзалан, да може да се игра данас, могао је пре сто година и моћи ће да се игра увек. То је, по мом мишљењу, једна од најбољих комедија које су написане на овим просторима у последњих 50 година. Нажалост, писац је прерано преминуо, па нам није могао оставити још неких својих великих ствари, а сигурно би их било.
На сцени је само двоје глумаца, да ли је управо текст тај који представи даје динамику?
— Апсолутно. И толико је прецизно рађен да нисмо имали шта ни да штрихујемо, нисмо избацили ниједну реченицу, ниједну речцу, све стоји у тексту као што је било и велико је задовољство то играти, зато што играмо као у крупном плану.
Како Ви доживљавате време у којем је снимљена телевизијска драма и ово данашње, у којем је настала представа?
— Времена су потпуно различита. Сви знамо да се онда живело лаганије, опуштеније, да није било трке и фрке за материјалним, за технологијама, људи су се дружили… Али у суштини човек је као биће остао исти и увек ће бити онакав каквим га је Бог, или шта већ, направио — то је човек који има и рацио и емоцију. Људско биће се не мења, промениле су се околности… Мени се не допада ово време и волела бих да сам остала у оном времену.
Када говоримо о брзом животу, можемо рећи да и Ви живите веома брзо, имате много обавеза, а једна од њих је и рад у жирију Нишке арт фондације.
— Око тога сам се разлетела, недавно смо имали прво жирирање. Ту се увек пријави око петсто аутора, тако да је то стварно велики посао. Направили смо ужи избор, изложба ће бити у јуну у Нишу, почетком јула у Београду, у Кући легата. То је диван посао. Жао ми је што оснивач и главни покретач тог посла Лале Ђурић није више међу нама, осећам велику обавезу да урадим све оно што би он урадио.
Шта Вас највише надахњује у том послу?
— Младост просто надахњује. Ја све наде полажем у младост, пошто наду више не видим овако око себе. Све се надам да ће се родити неки млади људи који ће нас извући из ове ситуације у коју нам је земља упала, а то се осећа најједноставније у стваралаштву. Има много младих глумаца, пуно талентованих младих писаца, такође се јављају неки млади нови сликари, што значи да ће доћи неке промене, да ће доћи нека смена генерација, јер смо се већ заситили овога у чему смо последњих 25 година.
Да ли је реч само о промени генерација или и о промени система?
— Апсолутно, ја мислим да ће нове генерације променити и систем.
