Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 175
    Пратите нас

    Тероризам је само једна мрачна, апокалиптична последица система који је одавно деформисан и погрешан, последица једне политике капитала кроз коју се манифестују разни облици сукоба међу држава и унутар самих држава, каже у разговору за Спутњик редитељка Снежана Тришић.

    У Београдском драмском позоришту се за крај текуће позоришне сезоне припрема комад „Тероризам“, рађен према тексту Олега и Владимира Пресњакова. Ту црну комедију, инспирисану великом пошашћу савремене цивилизације, на сцену поставља млада београдска редитељка Снежана Тришић, већ увелико позната домаћој театарској публици по низу комада који се баве дубоким деформацијама модерног друштва. 

    Улоге у тој представи поверене су Бојану Жировићу, Зијаху Соколовићу, Петру Бенчини, Павлу Пекићу, Милану Чучиловићу, Даниелу Сичу, Наташи Марковић, Ивани Николић, Паулини Манов, Милораду Дамјановићу, Даници Ристовски, Весни Чипчић, Владану Милићу, Андрији Кузмановићу, Јову Максићу и Александри Ањи Алач. 

    У разговору са Снежаном Тришић покушали смо да сазнамо шта је у корену тероризма, да ли је он узрок или последица глобалних кретања, на којим се све нивоима јавља и ко је за њега одговоран. 

    Наслов комада је сам по себи интригантан, с обзиром на велики проблем са којим се у овом тренутку суочава свет. Како је та страшна болест модерног друштва представљена у комаду? 

    Црна комедија „Тероризам“ браће Пресњаков говори о глобалној појави тероризма, али и о тероризму као појединачном, интимном проблему. Овде се, заправо, са макро-плана та тема уводи у микро-план као феномен. Тероризам постаје, код комуникације, метод разрешавања проблема и међуљудских односа. 

    Иначе, у Народном позоришту у Београду постављена је и црна комедија браће Пресњаков „Играјући жртву“ која је мени, такође, добро позната јер је у једном тренутку требало да ја режирам ту драму. „Тероризам“ се бави веома прецизним раслојавањем феномена савременог друштва и начина на који оно деформише човека и људске душе.

    А како то функционише међу самим ликовима у комаду?

    Комад је веома интересантан јер је састављен из шест наизглед неповезаних прича. Међутим, кроз развој комада схватамо на који начин су оне повезане. Један лик се провлачи кроз већину прича, ако не својим присуством, онда је на неки начин важан за сваку од њих. Те приче су повезане једним злочином који се догодио и начином на који се догодио. Унутар тих прича су веома занимљиви слојеви друштва. Има неког корпоративног света, младих, амбициозних људи који су у трци за капиталом и опстанком, који су условљени својом егзистенцијом, затим пензионера, војника који су, заправо, ове специјалне антитерористичке јединице, па и неких најобичнијих, малих људи. Реч је о разним структурама друштва чије су судбине испреплетане кроз злочин. Веома су занимљиви интимни односи мужа и жене, жене и љубавника, таште и зета, комшија, колега… и како су они повезани међусобним терором, на који начин се тај терор и насиље успостављају као неки архетипски облик понашања. 

    Тероризам није нова појава, али је у нашем времену попримио размере какве не памтимо у новијој историји. Како неко ко припада младој генерацији видите оно што се дешава у свету? Ко је, према Вашем мишљењу, суштински одговоран за талас тероризма који је погодио свет? 

    То су управо нека питања којима се сада веома бавимо на пробама, и сам текст поставља питања где је, заправо, терор. Да ли је он у коферима и бомбама на јавним местима, на аеродромима, да ли је терор међу банкарима и високим привредницима, да ли је међу политичарима, или је можда тај проблем терора у свакоме од нас. 

    Клица свакако постоји. Мислим да је и нереаговање неки облик терора, помирљивост са ситуацијом која је заиста апокалиптична и веома компликована. Тешко је разрешити ту ситуацију, одредити се да ли учествовати у томе, посебно нама који потичемо из једне мале земље која и не може имати неку велику одговорност и учествовати у глобалном решавању проблема. Ја тај проблем видим као акутни и кључни, али мислим да је он, заправо, само једна мрачна, апокалиптична последица једног система који је одавно деформисан и погрешан, једне политике капитала. То је, заправо, врховни узрок и последица свега, а манифестује се кроз неке другачије облике сукоба одређених земаља и унутар самих земаља. 

    Ви о тероризму говорите у позоришту. Како о њему, према Вашем мишљењу, говоре медији? Како као неко ко слуша, чита вести, видите ту слику кроз медије, да ли је она истинита, да ли је искривљена? Да ли позориште може да помогне да се она боље сагледа? 

    Ја верујем да позориште може да помогне. Позориште, наравно, нема процентуално такав медијски утицај као што имају медији попут телевизије и новина. Позориште је директније, безобразније, истинитије, и даље у позоришту постоји неки слободнији начин изражавања, док су медији, углавном, веома корумпирани, ограничени, али оно што већина наших грађана прати јесу вести које су углавном, бићу блага, сведене, усмерене. Мислим да ми немамо кроз медије праву слику стања у свету.

    Радили сте на текстовима Елфриде Јелинек, Ежена Јонеска, Бранислава Нушића, Мајкла Фрејна… Реч је о веома разноврсном и шароликом драмском избору. Постоји ли нека спона у том низу, нешто што је Ваш лични ауторски печат у сваком од ових комада? 

    Нешто што је мени провокативно и на шта се ослањам, што истражујем кроз дела и писце, јесу апсурд и осећање трагикомичног у свету и човеку. У разним контекстима, у потпуно различитој литератури, просто су та драма и позориште апсурда мени веома блиски. То је можда и највећа револуција у позоришту и драмској литератури која се догодила. 

    Дипломирали сте 2009. године, сарађујете са бројним домаћим позориштима, стиче се утисак да веома много радите. У каквим условима млади редитељи стварају данас у Србији?

    Услови у позоришту ни за младе ни за старије редитеље данас нису нимало једноставни. Младима је, наравно, увек најтеже. Компликовано је зато што то није само питање буџета, наравно. Ситуација у земљи је компликована и то се мора одразити на саму културу, можда и највише, јер је то најмање важна категорија власти и политике. 

    Зашто је то тако?

    Волела бих да ми неко каже зашто је то тако, зашто је култура на последњем месту. Мислим да је култура једне земље непроцењиво важна за развој друштва и народа и мислим да у то треба улагати и да га треба неговати. То се, наравно, ни сада, ни последњих година не догађа, што се одражава на многе сегменте нашег друштва.

    Тагови:
    театар апсурда, црна комедија, Београдско драмско позориште, драма, позориште, тероризам, Снежана Тришић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога