Београд+ 22°C
Ниш+ 19°C
Слушајте Sputnik
    Предраг Ј. Марковић, историчар

    Предраг Марковић: Мој стриц Добрица Ћосић

    Култура
    Преузмите краћи линк
    Дејана Вуковић
    11504199

    Био је већи од књижевности, већи од политике. Од двадесете године, откад га је Николај Велимировић звао да приђе његовом богомољачком покрету, Добрица је стално био у центру догађаја. Тако га је некако хтела судбина. И кад није хтео, њега нађе историјски вир да га повуче у неку олују.

    То што је био и политичар и писац — тим пре би требало да му буде посвећена већа пажња — каже о свом стрицу Добрици Ћосићу историчар Предраг Марковић, један од учесника недавног скупа у Удружењу књижевника којим је обележено две године од Ћосићеве смрти.

    — Сви мисле да ми је ујак зато што нам се разликују презимена, а то је отуда што су мој отац и он браћа од тетке, а не рођена браћа. Доста смо били блиски. Код њега су ме прво водили да се похвале кад сам добар ђак или кад сам имао неки успех. После, кад сам одрастао, дружили смо се „самостално“. Утицао је на многе велике одлуке у мом животу, па и на то шта ћу студирати.

    Кажете да Вам је Добрица спасао живот. Шта се догодило?

    — Јесте. Ја сам био недоношче, рекордер недоношче, а у то време није било инкубатора у Београду. Моја мајка се, у страху за сина, закључала у лекарску собу са мном… И тада је Добрица — на срећу тада није био дисидент — успео из Загреба да добави инкубатор. Тако смо од почетка мог живота на неки начин повезани.

    У тексту који сте прочитали у УКС, а који сте писали у дану Ћосићеве смрти, доминира контрадикторност у интерпретацијама Ћосићевог и живота и дела.

    — Њега нападају за потпуно супротне ствари. Нападају га у једном тренутку да је југословенски унитариста, а у другом да је разбијач Југославије. Да је српски националиста, али и да је издао српство. Нападају га да је ауторитаран и антимодерниста, он који је написао „Корене“, роман о европеизацији, „Корене“, са Вукашином Катићем који је симбол европејства у нашој култури. Већина тих напада су или из злонамерно истргнутих цитата или на основу потпуно измишљених ствари. Ми смо незрела култура недовољне спремности да се призна грешка и да се прихвати друго мишљење.

    Ако узмемо у обзир податке које је академик Миро Вуксановић изнео у УКС и да је у последње две године одбрањена само једна дисертација о Ћосићевом делу, као и да је његово име изостало са списка сто репрезентативних српских писаца — да ли бисмо ипак могли говорити о претежном мишљењу?

    — У Русији нико не доводи у питање Шолохова, Булгакова, не пада им на памет да преиспитују Максима Горког, без обзира на његову проблематичну политичку улогу. Што се тиче одбране доктората — ми смо танка култура, немамо довољно темељних дела, имамо једну историју књижевности, немамо историју српског романа… А ти спискови писаца — то је толико приватно и приватизовано да је то брука.

    Да ли је то ипак отуда што Ћосићева личност са књижевне излази у идеолошку, политичку, да ли то целу причу сенчи?

    — Зашто сенчи? Шта је био Његош? Тим пре би требало да му буде посвећена велика пажња.

    Ћосићев став који се тицао решења Косова нису, како кажете, разумели кафански српски политичари.

    — Зато што се ти кафански српски политичари нису суочавали са реалношћу. Они су рекли: „Ма, каква подела Косова, Косово је наше, не дамо метар“. А онда смо изгубили све. У доба кад је он разговарао о подели Косова, Албанци би били задовољни са трећином, четвртином. Половина већ — избезумили би се од среће. А сад не дају Заједници српских општина никакву власт. То ће бити као културно-уметничко друштво. Е сада, шта бисмо ми дали за било шта од српске управе на Косову. Наравно сада би сви рекли, ето овај издајник прича да Косово није наше… Па, да ли јесте?

    Говорите као историчар или као политичар?

    — И као једно и као друго. Добрица се суочио с тим проблемом раније од већине људи. Он је већ 1968. схватио да се нешто дешава на Косову и покушао је на то да упозори. Онда су га напали косовски Срби и избачен је на чувеној седници ЦК у мају ′68. Добрица је мешавина два своја јунака — себе је замишљао као Вукашина Катића, а завршио је као Аћим Катић, онај кога је народ прегазио када је покушао да брани државну имовину, о чему сведочи једна потресна сцена у „Времену смрти“. Тако је мој чича Добрица нехотице предвидео своју судбину. Он није буквално прегажен, али симболички га је народ потценио, да не кажемо прегазио.

    Како је Добрица реаговао на разна обезвређивања?

    — Њега је једна ствар страшно копкала — шта ће нове генерације да мисле о њему. Мислио је шта ли ти млади мисле. Ја сам га тешио тиме да млади не мисле о великим књигама и да не мисле о њему колико не мисле ни о Толстоју. Тај привидни недостатак занимања за дело Добрице Ћосића је део једног ширег феномена јер се односи на било које „дебело“ књижевно дело. То је заправо знак мале пажње према било чијем књижевном делу.

    Шта би Вам данас рекао Ћосић да види да сте се политички активирали?

    — Његов деда, а мој прадеда, Леса је цркао због политике, тако да је то нама у крви. Леса је сам финансирао своју политичку кампању, задужио се, изгубио изборе и онда је прецркао. Добрица је био с њим као дете, отрчао је до бабе, а баба је рекла: „Доцкан црче псето“. Зато што је Леса био задужио цело имање. Био је поштен човек. За разлику од данашњих политичара, он је својим новцем финансирао кампању и — све је изгубио. Тако да је то усуд потомака Лесиних.

    Шта би Вам рекао да вас данас види као потпредседника СПС?

    — Он је био партизан и левичар и сигурно да би му то било ближе него нека друга моја политичка опредељења. У смислу одабира опције не би било проблема. У смислу жртвовања удобности — не би имао шта да ми каже, он је жртвовао више. Могао је да буде српски Хавел. Није имао никакву корист од политике, ни дневницу није хтео да узме кад је ишао у иностранство, а провео је две трећине свог мандата на конференцијама по свету. Возио се у „флориди“, хтео је да се вози у домаћем ауту. Био је политички идеалиста. Чак и у дубокој старости.

    Са којом емоцијом га се сећате, какав је то био човек?

    — Добрица…

    Тагови:
    Предраг Марковић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога