Слушајте Sputnik

    Косовка Девојка се данас зове Љуљета

    Култура
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    4333

    Шта за нас значи Косово? Да ли је то простор на којем се налазе српске светиње, на којем леже кости наших предака, место патње, страдања, сећања српског народа, или је од свега тога остао само топоним, реч? Колика је цена те речи и за кога је скупља – за Србе или Албанце?

    Одговоре на ова питања покушало је да дâ 16 домаћих писаца окупљених у збирци прича коју је недавно објавила београдска „Лагуна“. Међу њима су Вук Драшковић, Неле Карајлић, Владимир Кецмановић, Дејан Стојиљковић, Весна Капор, Игор Маројевић, Александар Илић, Марко Видојковић, Мухарем Баздуљ. 

    Спутњикова „Орбита културе“ угостила је тим поводом Весну Капор, ауторку приче „Чега би волео да се сећаш“, и једног од приређивача Александра Илића, који је и аутор приче „Косовка девојка“. 

    У овој збирци окупљени су писци разних генерација, приче су стилски веома разноврсне и смештене су у разне историјске периоде, од средњег века до данас. Заједничка тема им је, наравно, Косово. Шта им је још заједничко, у ком правцу ова збирка, гледана у целини, води читаоце?

    —  А. Илић: У збирци постоје, пре свега, различити генерацијски приступи теми Косова. Само из те старосне разлике аутора могу се извући различити погледи и перспективе. Следећи ниво је идеолошки приступ самом проблему и теми, а потом разна стилска уобличења. Идеја издавача била је да сама збирка буде наднационална и надидеолошка да би могла да остави ауторима ширину приступа.

    Госпођо Капор, Ви сте написали једну интимну, лиричну исповест професора књижевности који је био принуђен да спакује своје кофере и заувек напусти простор с којег је потекао. Једини важан пртљаг су му фотографије, односно сећања. Нема директне назнаке о томе одакле одлази овај човек, Косово се спомиње само као узвик на уличним демонстрацијама у Београду. Ви сте ову тему, заправо, сагледали из ширег угла појединца који напушта простор у којем је укорењен?

    —  В. Капор: Ова прича је посвећена мом пријатељу Станиши Игњатовићу који је заиста у потоњем погрому дошао с Косова. Ослушкујем појединца на фону историје. То су страдалници, нису људи из света политике, великих, гласних имена, то смо ми, много важнији од ових који су у првим линијама, истакнути. 

    Ова прича третира још једну важну ствар, а то је однос Београда, као једног мегалополиса, не само према Косову, него и према остатку Србије. Забележила сам у причи један дијалог који се дешава на улици, он је стваран. Приликом једног од последњих масовних долазака људи с Косова две госпође су стајале по страни потпуно незаинтересовано и разговарале о пластичним операцијама и о томе колико су их оне усрећиле. То је један феномен о којем сви треба да разговарамо, круг приповедања, прича коју треба сви да причамо. 

    Господине Илићу, Ваша прича представља нам савремену Косовку Диевојку, која се не зове ни Милица, ни Јелена, ни рецимо Љиљана, него Љуљета Белуши. И она је жртва савремене косовске трагедије. Због чега овај угао?

    — А. Илић: Изабрао сам тај угао, јер ме када пишем занима садашњост. Шта је данас Косово? После размишљања ми се то наметнуло као добар угао да се ухвати део проблема или цео проблем, а то је однос Срба и Албанаца и колико они комуницирају непосредно, а колико преко предрасуда и општих места. И то није само однос Срба и Албанаца, него и поглед људи из иностранства. Како се и једни и други опходе према комшијама, великим силама, то се све прелама у општим предрасудама и подгрева сукобе, а вероватно и инспирише ратне злочине. 

    Књижевник Александар Илић, један од аутора и приређивача збирке „Приче о Косову“
    Књижевник Александар Илић, један од аутора и приређивача збирке „Приче о Косову“

    Једну од најинтересантнијих прича у збирци написао је Неле Карајлић. Њен наслов гласи „Косово 1389“ и она нам приказује Милоша Обилића у ноћи пред чувену битку, кога мучи дилема шта му ваља чинити. Чувени јунак савладан је страхом од сигурне смрти, а истовремено га тишти повређена сујета јер га је кнез Лазар прогласио издајником. Милош размишља прагматично — дипломатијом треба решавати проблеме. На крају ипак убија турског султана Мурата, али под утицајем магије, више силе. 

    —  А. Илић: Неле Карајлић у тој причи нуди један алтернативни поглед на исход Косовске битке, али та прича је мени још занимљивија због једне друге ствари: она је писана у другој половини 2014. године, док је Мишел Уелбек своје „Покоравање“ објавио у јануару 2015. То значи да су Карајлић и Уелбек писали у мање-више исто време, нудећи сличан поглед на будућност. Код Нелета је цео свет постао муслиманска мегадржава, ислам је завладао целим светом, док је код Уелбека приказ сужен на Француску. 

    Може ли књижевност, по вашем мишљењу, да мења свест, да доприноси у неком ширем смислу решавању свих разлика и сукоба с којима се суочавамо на овим просторима? 

    —  А. Илић: Ја не верујем у такву снагу књижевности, не верујем да она може да заустави ратове. На индивидуалном нивоу вероватно може некога да учини бољим, али може да га учини и горим, јер постоји и лоша књижевност.

    —  В. Капор: Велики су утицаји на књижевност и велики притисци. Имамо испрофилисану и подељену књижевну сцену и јасно се зна где, ко, шта, како, због чега. Због тога је ова збирка и добра, јер су у њој различити људи дали своје погледе на једну велику и болну причу о нама. 

    У овој збирци, чини ми се, Косово добија значај универзалне људске патње, страдања, у појединим причама се спомиње и суочавање с тероризмом, фундаментализмом и другим пошастима и болестима савременог друштва. Како ви видите савремени свет?

    —  А. Илић: Чини ми се да се мање-више вртимо у круг. Ту су односи великих сила, а ми мали можемо само да гледамо којој ћемо страни да се приклонимо. Ту је можда и питање да ли је требало урадити нешто другачије на Косову 1389. Можда би нам данас било боље да смо послушали Нелетовог Милоша Обилића. 

    Књижевница Весна Капор, гошћа Спутњикове „Орбите културе“
    Књижевница Весна Капор, гошћа Спутњикове „Орбите културе“

    —  В. Капор: Константно имамо исте теме, дилеме, проблеме. Недавно сам читала књигу Стојана Новаковића, који је пре сто година писао о проблемима који су нам и данас горући. Када говоримо о савременој слици света, оно што мене занима јесте како се у Европи, која је била кућа националних култура, занимљивих, разноврсних, које су се мешале, у последњем веку појавила тежња за транснационалним. Занима ме у ком ће се правцу развијати књижевност и уметност. Ако имамо сви исте теме и ограничења, онда ће и књижевност постати бескрајно досадна. 

    Шта данас значи реч Косово, овде у Србији? Шта значи вама?

    —  А. Илић: Косово значи много шта… За мене… мислим да није далеко од „Ништа“.

    —   В. Капор: Грачаница… место духовности, духовне вертикале… као у песми Десанке Максимовић, нека врста крика и очаја. Косово је збир свих наших несрећа. Ту се завршавају — а можда и не завршавају — сва наша бежања, од Мостара па надаље. 

     


    Тагови:
    збирка прича, књижевност, Грачаница, Срби, Албанци, Орбита културе, Милош Обилић, Косовка девојка, Весна Капор, Александар Илић, Десанка Максимовић, Косово, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога