И брачни кревет је место за погибију (видео)

© SputnikСликар Милош Шобајић
Сликар Милош Шобајић - Sputnik Србија
Пратите нас
„На Дрини ћуприја — крик на мосту“ назив је изложбе отворене у Андрићграду чији је аутор Милош Шобајић, један од најпризнатијих сликара снажне и препознате експресивности.

У новој поставци слика, скулптура и видео-филма Шобајић је повезао чувени Мунков рад и Соколовићеву ћуприју, реализујући тако још једном своју, по сопственом признању, опсесивну тему — место велике опасности.

„Гледајући ’Крик‘ први пут сам се запитао зашто га је Мунк поставио баш на мосту. Верујем да је имао дебео разлог да то тако уради. И ћуприја на Дрини је баш тај крик. Мехмед-паша Соколовић ју је направио да би преко ње прелазили људи са обале на обалу, да би се спајали и што лакше посећивали. Међутим, тај је мост постао и симбол за вапај и крик, на њему су се десила многа зверства, ратови, обрачуни, набијање на колац… Цео свој уметнички век сликам баш та места велике опасности, те је отуда и мост на Дрини био снажна инспирација. Уверен сам да сва места, од брачног кревета и сунчане плаже, преко купатила и белих плочица, јесу места за погибију. И да нас од брачног кревета до атомског рата дели врло мало од лепоте до пакла. Свако место је и место велике опасности, сликам га са одушевљењем и увек сам запањен кад сликајући или правећи скулптуру изнова откривам да је истина то што говорим. Велика ми је част да баш ову изложбу представим на једном месту велике опасности какво је Андрићград. Тај велики Кустуричин изум и онај Соколовићев сасвим су блиски, на стотинак метара раздаљине. Та два камена горостаса окупани Дрином за мене су појмови српског јединства. Стоје тако сами и усамљени и моћно показују да ми ипак ту постојимо“, каже Шобајић.

Занимљиво је да је мост који је и код Андрића симбол спајања и заједништва, код Вас — крик?

— Андрић га је видео као спас. Наравно да он више спаја него што раздваја, али је то и место на коме су се дешавала разна зверства, гнусна дела. Мунк је, ето, одредио мост као место за свој „Крик“, и то је оно што ме је привукло. Јер могло је то да буде и на некој другој стази, а не на стази која спаја две обале: Мунк нам је рекао да он и на мосту може да се деси. Моја изложба је потекла одатле.

И ову сликарску причу карактеришу препознатљив колорит, снажни покрети, као и на свим делима која стварате већ деценијама. Да ли онда можемо говорити о Вашој једној истој, дугој побуни против света?

— Трудим да моје сликарство буде револт, побуна, бар га тако ја осећам. То што радим је мој јуриш, покушај да на сликама измирим зараћене стране, да леву и десну страну једначине сведем на „једнако“ и да то буде стално у енергији, у експлозији, у силини…

Један од Ваших циклуса који је био веома запажен звао се „Велики корак. Шта значи велики корак у времену које карактеришу јако мали и ситни кораци?

Миомир Гаталовић, унук Љубице Цуце Сокић - Sputnik Србија
Бранко Ћопић дао отказ Цуци Сокић (аудио, фото)

— Један кинески филозоф је рекао: „Велике ствари се праве великим корацима, а мале ситним“. Велики корак је за мене велики подухват. Направио сам изложбу пре неколико година у нишкој галерији „Србија“ и изложио неколико слика и скулптура са тим великим или последњим кораком. Тај последњи корак ми личи на неки последњи смртни корак — направимо највећи потез и то је крај. Иако последњи, он је уједно и моћан, снажан, и много обећава. А где ће да заврши — остављам као отворено питање.

Дуго сте боравили у Паризу, али сте се из те своје друге куће, ипак, вратили, а разлози томе, кажете, нису били уметнички.

— Када сам 2005. године позван да отворим ликовни факултет на Мегатренду, истог дана сам се спаковао и дошао. Толико сам био привучен идејом да отворим факултет за уметност и дизајн. Дошао сам дакле, једном муњевитом одлуком, после 35 година мог боравка у Паризу. Мислим да је свако дуже задржавање у једном месту парложење, чак и кад је то Париз, најлепши град на свету. Леп је за туристе, тежак је за оне који живе тамо, али и даље је фантастичан и пун историје. Ја сам уживао у Паризу до те 2005. године. И даље се тамо враћам, задржао сам и атеље, и кућу, али не радим више тамо него у Београду и из Београда излажем чини ми се још интензивније него што сам то радио живећи у Паризу. Тај рат 90-их година направио је велики хаос међу свима нама, велике поделе, па је и то утицало да одлучим да дођем међу Србе и да наставим да радим међу Србима и да баш из Београда опет покривам цео свет.

А како је тада било бити Србин у Паризу? То што сте били признат уметник није вас спасило од како кажете, готово дневних напада.

Кућа легата у Београду - Sputnik Србија
Фалсификати — само у својој кући

— Дневни напади су били на српски народ у медијима у Француској. На мене је такође изведен један невероватан напад у целој француској штампи где сам био оптужен да сам творац етничког чишћења у Босни. Значи ја, Милош Шобајић, сам све то организовао, подржавао, итд, што је чиста лаж. Ја сам се бранио све до суда. Међутим, нисам успео да докажем да то није истина, али ни они нису баш успели да докажу да је тако како кажу. Остало је све то на неком нерешеном резултату и кад-тад ћемо морати да решимо ту њихову оптужбу. А све само зато што сам излагао на Бијеналу у Венецији, 1995. године, па је требало једног Србина унапред укаљати, посути га најгорим оптужбама. Пошто они држе медије то је тако требало да остане. Међутим није и врло сам задовољан због тога. Француска је фантастична земља, научио сам пуно од Француза и Француске и врло сам задовољан што сам и француски држављанин и што тамо и даље живим. Али, десиле су се врло непријатне ствари које ћемо рашчистити једног дана.

Да ли имате утисак да Француска данас препознаје себе, да тачно зна ко је и да чврсто стоји на својим темељима?

— Нажалост не. Француска је изгубила њену доминантну улогу, пре свега у језику. Њихов језик више не говори нико, а до шездесетих је био главни језик на планети. Жао ми је што нисам научио енглески, који је победио, бар да га говорим као таксиста са триста речи, али нећу ни да покушавам. Ја говорим француски.

© SputnikКаталог изложбе Милоша Шобајића „На Дрини ћуприја - крик на мосту“ у Андрићграду.
Каталог изложбе Милоша Шобајића „На Дрини ћуприја - крик на мосту“ у Андрићграду. - Sputnik Србија
Каталог изложбе Милоша Шобајића „На Дрини ћуприја - крик на мосту“ у Андрићграду.

Кад погледате данас свој пут, да ли мислите да сте га Ви бирали или да је било нужно да буде такав?

— Увек се питам шта сам ја то направио. Кад прођем поред села Шобајићи који се налази код манастира Острог — одатле су моји некад давно од глади побегли у Србију, па се тамо оимућили и као имућни се вратили у Црну Гору — стално размишљам да ли сам изабрао добар пут, да није можда требало друкчије да се ради, брже… Али не може ништа тако, брзо, све се то зида полако. Свакодневно ми је у глави та мисао да ли је то што сам радио добро и да ли је требало тако. Ипак мислим да ништа није могло другачије. Ево, ја сада могу да мењам својих следећих сто година, али ће опет бити онако како Бог буде хтео.

© SputnikСликар Милош Шобајић са новинарком Спутњика Дејаном Вуковић
Сликар Милош Шобајић са новинарком Спутњика Дејаном Вуковић - Sputnik Србија
Сликар Милош Шобајић са новинарком Спутњика Дејаном Вуковић

На питање колико сте задовољни постигнутим не једном сте одговорили да је само будала задовољна и да паметан човек увек тежи вишем и бољем. Чему Ви данас тежите?

— Тачно је да су само будале срећне, а знам и такве који су супер задовољни и сами собом и својим делом. Мени се чини да сам на почетку, па имам право да маштам о мом великом путу који тек следи.

Да ли на тај пут идете са оптимизмом?

— Увек. Нисам песимиста иако се ујутру будим нерасположен, али током дана све то исправим у расположење. Чекам све ударце и примам их, али покушавам да их узвраћам и да идем напред.

Да ли је то Ваш велики корак?

— Тачно тако.

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала