Слушајте Sputnik

    Како је Мика Антић убио гада у себи

    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 182
    Пратите нас

    Мика Антић је говорио о нежности, о љубави, а не о ратовима, страдањима, политици. Данас је политика постала предмет разговора за сваким столом, било да сте у кафани, било да сте у скупштини. Не можемо да се удаљимо од политике, а она је поље пролазног, тривијалног, живота од данас до сутра, каже у разговору за Спутњик писац Немања Ротар.

    Мирослав Мика Антић, велики и свестрани стваралац, превасходно песник, али и новинар, редитељ, сликар, боем — човек који је својом бесмртном поезијом васпитао генерације младих (и младих духом) на овим просторима — умро је пре 30 година.

    Његова култна књига за младе „Плави чуперак“, први пут објављена 1965. године, непревазиђена је по броју издања. Само за песникова живота објављена је чак 50 пута, а укупан број издања у протекле три деценије је око 70. У Русији је ова збирка поезије преведена у тиражу од 1.200.000 примерака.

    Колико је овај песник оставио трага у нашој култури, какав је био његов животни пут, чему се радовао, а због чега је туговао, разговарали смо с писцем Немањом Ротаром, аутором романсиране биографије Мирослава Мике Антића „Сутрадан после детињства“ коју је пре две године објавио београдски „Архипелаг“.

    Ви сте биографију Мирослава Антића писали из највеће могуће близине, као његов нећак и као неко ко је одрастао уз великог песника. Какав је човек био Ваш ујак, како га памтите?

    — Мика је био необична личност у сваком смислу — и као стваралац и као човек. Стално је говорио да се од свега мора правити магија. Дакле, од свакодневних тренутака, од рутинских послића које свакога дана чинимо, када идемо на посао или када се враћамо кући. Желео је неконвенционални живот, тако је и живео. У томе је смисао његове боемије. Многи боемију везују само за њен споредни део, а то је конзумирање алкохола. Суштина боемије је, међутим, разобручени живот који не жели да се сведе, који не жели да буде задат, то је живот који се живи из срца, из душе.

    Мика је говорио: „Ја живот трошим као новчаницу у целости, не желим да је разменим у ситниш“. Он је заиста у крупним новчаницама плаћао, и буквално је гутао живот, није га грицкао као миш. 

    Мика је, између осталог, препознао и Ваш књижевни таленат веома рано. Колико је утицао на Вас да се посветите књижевности?

    — Ја сам Мику највише упознао преко текста. Нисам имао неке судбоносне разговоре с њим јер сам био релативно мали када је он умро. Он је, међутим, збиља први објавио моје радове. То су моји домаћи задаци, оно што сам писао у школи. Учитељица ми је сугерисала да имам доста граматичких грешака, иако имам идеје. Увек ми је давала неку четворку. Мика је, наравно, све то другачије посматрао, говорио је да је то одлично и објавио је све то у „Невену“, а ја сам био врло поносан. Касније је уследило озбиљно читање Микине поезије, не само његових популарних дела, попут „Плавог чуперка“, „Гаравог сокака“, „Концерта за хиљаду и један бубањ“ него и његових тестаментарних песничких књига, какве су, рецимо, „Савршенство ватре“, „Мит о птици“. Овим озбиљним корпусом критика се никада није бавила. Стога сам ја и објавио једну књигу баш тих песама за одрасле, тако сам их назвао, у којој сам направио антологију Микиних стихова који нису довољно познати широј јавности.

    Књижевник Немања Ротар, аутор романсиране биографије песника Мирослава Антића Сутрадан после детињства
    Књижевник Немања Ротар, аутор романсиране биографије песника Мирослава Антића "Сутрадан после детињства"

    Чини се да је Мирослав Антић цео живот проживео као велико дете. Колико је тај живот утицао на његову поезију, и уопште, на све оно што је стварао?

    — Мика је стално говорио да је после детињства као „сутрадан, после празника“. Сви знамо какви су дани после празника, осећамо се некако празни, нешто нам недостаје, пробудили смо се, чаролија је прошла. Наравно да је тај његов боемски живот утицао и на његово стварање. Отуда толико ведрине и песничке снаге у Микиној поезији. Он, међутим, није био само књижевник, него и синеаста, направио је два целовечерња филма и бројне краткометражне. Оставио је за собом и озбиљан сликарски корпус. Писао је и за новине. У серијалу „Обично петком“ (објављиван сваког петка у „Дневнику“) су одлични текстови, жанровски тешко одредиви. У својим филмовима био је врло критичан према тадашњем режиму. Оба филма су му била у бункеру, и „Доручак са ђаволом“ и „Свети песак“. Дакле, био је контроверзна личност у сваком смислу. Био је инспирација… Радован Поповић је писао о њему, Драшко Ређеп је писао његову биографију…

    Али Мика Антић није волео да се о њему пише.

    — Говорио је: „Највише се о мени брину они који ме оставе на миру…“. Није дао да му ико држи говор на сахрани. Обично то траје, изређају се политичари, чланови друштва књижевника… Разни ту држе говоре, чак и они који су вам били непријатељи за живота дођу ту да вам лицемерно кажу две-три речи када вас више нема и када могу да одахну, јер се надају да ће сада они доћи до изражаја. Мика их је прешао поново. Ево, и дан-данас су живи неки његови исписници, песници који стварају… Сви би волели да имају што више читалаца, да им буде признато то што раде. Мика је то доживео. Нико ни пре ни после Мике није писао поезију намењену људима који из адолесценције прелазе у прву зрелост. Због тога је „Плави чуперак“ постао апсолутно култна књига. Мика је о тим најлепшим тренуцима живота певао, говорећи: „Немојте заборавити да сте били деца…“

    А какав је био према својој породици, према својој деци?

    — Био је неухватљив, имао је епизоде. У својој књизи сам навео једну од њих. Желео је да се ожени већ с 18-19 година девојком која није била пунолетна. То му је био први брак. Микин отац је морао да тражи дозволу за њу, а Мика је претио да ће, ако му не дозволе, да побегне у Словенију. Ту се умешала моја бака која га је обожавала, и он се заиста оженио. Брак је трајао десетак година, али је деда после годину дана рекао Мики да више неће да издржава њега и његову жену, да се спакује и да оде да живи како зна и уме. Имао је много проблема, отишао је у Нови Сад, песник Михал Бабинка му је понудио свој стан. Мика, међутим, касније није имао разумевања за свог сина Игора и рекао му је исто тако да се спакује и иде. Био је прилично хировит, експлозиван, импулсиван, често се и кајао за неке одлуке, али није био отац који је умео да седне и дуго да слуша, него је реаговао бурно ако му се нешто не допада. Његови стихови су, ипак, други домен личности.

    Како би човек попут Мике Антића гледао на ово данашње време, како би изгледала његова поезија да је поживео још, да је доживео распад Југославије, ратове, узавреле страсти са свих страна?

    — Мика се дружио с људима из целе старе Југославије, пријатељи су му били и Зухо Џумхир, и Арсен Дедић, и Изет Сарајлић… Тешко да би поднео распад система вредности и те старе Југославије. Он није био националиста, био је југословенски песник. Имао је проблеме, отворене сукобе, чак и туче с песницима који су били баш национално оријентисани. Књиге му је највише објављивала „Свјетлост“ из Сарајева, па чак и загребачки „Вјесник“ и новосадски „Дневник“. Није имао упориште у Београду, а један од разлога је одређена наоштреност београдске књижевне чаршије у то време према свима који нису били дубоко инволвирани у националну компоненту, који је нису носили у својим делима. Мика није осећао потребу за тим. Он је говорио о нежности, љубави, не о ратовима, страдањима, политици. Данас је политика постала предмет разговора за сваким столом, независно од тога да ли сте у кафани или у скупштини. Не можете да изађете изван тога, а то је поље пролазног, тривијалног, од данас до сутра. Не причамо о трајним стварима, а то је тужно.

    Тагови:
    песник, књижевник, књижевност, поезија, биографија, интервју, Спутњик интервју, Орбита културе, Немања Ротар, Мирослав Антић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога