Слушајте Sputnik
    Писац Владимир Арсенијевић

    Деведесете су биле доба хероина у Србији

    Култура
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    1419

    Прича о осамдесетим и деведесетим годинама у Србији је и велика прича о хероину, који је директно уткан у њену друштвену и политичку пропаст. Тада се често догађало да човек склон лаким дрогама позове неког другара и пита га: „Има ли да се дува?“, а он му каже: „Нема, али имам супер ’хорс‘“, каже у разговору за Спутњик писац Владимир Арсенијевић.

    Из штампе је недавно изашла књига Владимира Арсенијевића „Анђела, ти и ја“, римејк његовог романа „Анђела“, написаног 1997. године. Према мишљењу Арсенијевића, писци се деле на оне који никада не читају оно што су објавили и на оне који стално имају потребу да се враћају сопственим делима. Као припадник ове друге категорије, одлучио је да поново испише одавно испричану причу, „наоружан“ животним и стваралачким искуством „тешким“ две деценије.

    Арсенијевић и даље носи титулу најмлађег НИН-овог лауреата, коју му је 1994. године донео његов литерарни првенац, роман „У потпалубљу“. Он је својевремено био замишљен као први део тетралогије „Клоака максима — Сапунска опера“, а објављивањем старог-новог романа „Анђела, ти и ја“ коначно је добио наставак какав је писац желео.

    Какав је осећај када писац после прилично дугог периода поново ишчитава странице сопственог романа и одлучује да га препороди  да ли то видите као својеврсно одбацивање нечега што је давно створено или, напротив, као његово прихватање?

    — Мислим да, условно речено, писци могу да се поделе на две категорије. Једни затворе рукопис оног момента кад га пусте у штампу и у миру су с његовим аљкавостима. Ако, евентуално, постоји интересовање јавности, допштампавају га и поново објављују. А имате и оне друге, ноторни пример је Мирко Ковач, који је непрестано дорађивао, преписивао, дописивао… побољшавао своје наслове. Ја исто имам интензиван осећај према свему што сам икада написао, није ми једноставно све то да читам, све бих поново написао.

    Да ли бисте поново написали роман У потпалубљу?

    — „У потпалубљу“ је готово једина књига коју не дирам, осим неких малих коректорско-лекторских интервенција. То је једино што се толико одвојило од мене на разне начине, да га готово и не осећам као своје. 

    Када је реч о тетралогији „Клоака максима“, то је недовршена прича. „Анђелу“ сам писао, практично, док су се ти догађаји одвијали и онда сам временом, што из интимних, што из општедруштвених разлога, а што услед успеха прве књиге тетралогије „Клоака максима“, односно романа „У потпалубљу“ и НИН-ове награде, превода, позоришних представа и превелике експозиције коју сам одједном добио, осетио страховито гађење према самом тексту, себи, стварности у којој живим… 

    Почетком двехиљадитих, нарочито после Петог октобра, изгледало је да смо кренули у неку нову реалност и тада сам веровао да је потребно пустити да прође неко време, да та нова реалност узме маха, и да — када осетим да сам се утемељио у тој новој стварности и када стекнем поглед на деведесете као неку страшну, чудну прошлост — искористим ту врсту енергије. После 25 година имам двојако осећање: заиста нам је далека та чудна, готово немогућа прошлост, посебно младима који тада нису били ни рођени или су тек били рођени… А опет, ако сте тада били овде негде, видите да постоји несумњиви континуитет који води све до данашњих времена и не можете рећи да је сада дошло неко друго доба. 

    Када сам савладао осећај гађења, када сам признао себи да нема новог доба, напросто сам објављени рукопис (роман „Анђела“) доживео као недовршену руку романа. Ослонио сам се на њу, одлучио да будем прилично одрешит и немилице одбацивао оно што сам мислио да ту не ваља и дописивао оно што ми се чинило интересантним, трудећи се да останем веран добу, у смислу да не уносим у књигу неку накндану памет, јер то не би било фер ни према тексту, ни према мени, а ни према читаоцима. 

    Овај роман не описује само општи пакао раних деведесетих, него и лични и породични пакао самих јунака. То су емотивно незрели људи који из туробне стварности беже уз помоћ наркотика. Рекла бих да њихов пакао не би био много лакши и да није било рата, страдања, немаштине и свих других проблема око њих?

    — Мислим да не би, јер ако погледате путеве хероина у Београду и Србији, то је данас много маргиналнија дрога него што је била осамдесетих и деведесетих година и користи се у потпуно другачијем друштвеном миљеу. Хероин је у оно време био омиљен међу „златном младежи“ која је излазила у СКЦ, свирала у бендовима, и можда је најтрагичнији пример оно што се догодило с бендом „Екатарина Велика“ који је напросто одуван… Читав низ људи је крајем осамдесетих година почео да трпи последице слатког живота, који је деловао супер док је трајао, али нико није размишљао о томе да тело после интензивне журке треба да се излечи. Прича о осамдесетим годинама, а нарочито прича о деведесетим, код нас је и велика прича о хероину који је директно уткан у друштвену и политичку пропаст. Не знам ко се тога сећа, када су после Петог октобра ушли у Трезор Народне банке, пронашли су пет стотина килограма некатованог и необележеног хероина. Хероин је био државни посао. Тада би се често догађало, ако бисте били склони томе, у неком „лајт“ виду, да позовете неког другара и питате га: „Има ли да се дува?“, а он вам каже: „Нема, али има супер хорс“. 

    У овом роману, заправо, двоје младих људи покушава да заснује породицу и да крене у неки лепши живот, боре се против беспарице, против грозних призора око себе и на телевизији, али се боре и против сопствених слабости.

    — Да, али у околностима које им то, заправо, не дозвољавају. Недавно сам постовао на Фејсбуку делове из књиге, међу којима је и један о Слободану Милошевићу. И неко ми одговара: „Не знам зашто толико критикујете тог Милошевића, тада се макар добро живело“. Закључио сам да је та особа или веома млада или толико заборавна, да је то срамотно. А он даље каже: „Није истина, тада нас нису продавали овако као сада“. Просто је невероватно колико људи робују ретроактивној утопији и колико чак и најстрашнија доба, кад прође двадесетак година, почињу да идеализују прошлост и да верују да су садашњост и будућност апсолутно грозне. Ја јесам критичар садашњице, али мислим да је она неупоредива с оним како смо живели тада. Мислим да људи уопште нису у стању да се сете на шта је све око нас тада личило. 

    Још један снажан утисак читаоца који период деведесетих посматра из 2016. године јесте наивна вера главних јунака да је граница, односно излазак из земље, макар то био и само одлазак на летовање, спас. Привремени спас — да, али из ове перспективе чини се да је тај тако прижељкивани бели свет далеко од спаса.

    — Ми смо били убачени у ситуацију у којој је било тешко изаћи на крај са задацима стављеним пред нас. Шта сте ви уопште желели од живота ако сте тада имали двадесет година, ближили се тридесетим, одрасли у зрело доба социјализма у којем су маме и тате и даље одржавале привид: „Само ти нађи стални посао…“? Чинило се да је систем функционалан, иако чудан, да ће трајати вечно. Све су нас изненадили југословенски ратови, експлодирали су нам у лица, нашли су нас неснађеним. И то је оно што говорим о накнадној памети. Могао сам сада да формирам неке ликове који се носе херојски с тим добом, али то не би било фер, јер то напросто није било тако и нико није знао шта се заправо догађа. Цела она историја којом смо можда чак и поносни, рецимо, бунтом против Милошевића, протестима на београдским улицама — колико је заблуда у свему томе! То је да се покријемо ушима на шта смо све наседали. И на крају крајева, цела наша ситуација свих тих петнаест „постмилошевићевских“ година јесте рефлексија наших наивности.

    Ова књига је покушај да се све то некако стави у једну раван: и кад падају бомбе, и кад гину људи, опет морате да оперете судове или да замените дечје пелене. Све вас једнако троши, нађете се у једном галиматијасу приватно-друштвено-политичком, па чак и ратно-апокалиптичном, а то је нешто што вам херојске приче никада не кажу. Сматрао сам да све то заједно, тек у тој потпуности, формира причу каква јесте.

    Радите ли на трећем и четвртом наставку?

    — Да, интензивно радим на књизи „Пут за Аркадију“ која се великим делом догађа у Грчкој на лето ’92. Протагониста и протагонисткиња Анђела су, заправо, изашли да би се нашли сами са собом на терену који ничим не оптерећује, напротив. То је једна идеална Грчка (у поређењу с овом која сада има огромне проблеме). То је идеална платформа да се ти ликови суоче сами са собом и да поред друштвених околности, које је тада веома лако било оптуживати за све, мало проанализирају учешће у сопственој невољи. 

     

    Тагови:
    деведесете, књижевност, НИН-ова награда, роман, писац, дрога, хероин, Владимир Арсенијевић, Слободан Милошевић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога