Београд+ 3°C
Ниш+ 6°C
Слушајте Sputnik
    Сцена из представе „Софтмашин“
    Bitef/Jelena Jankovic

    Светом се шири стратегија страха

    Култура
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    0 151

    Велики азијски континент нуди прегршт егзотике, специфичне мирисе и укусе, интригантне комбинације боја, спектакуларан плес. Преплашени западни човек, који се одавно одродио од природе, пред овим светом остаје без даха, не само због раскоши импресија, него и због унутрашњег мира и духовне уравнотежености који га красе.

    Управо овај утисак произвео је разговор са Чајом Кафаијем, уметником из Сингапура, који је на 50. Битефу представио свој пројекат „Софтмашин“, посвећен савременој азијској плесној сцени. Уметника, који већ годинама живи у западној Европи, радозналост је подстакла да се посвети истраживању ритмова и покрета плесача из разних делова Азије и да их прикаже целом свету.

    Пред београдском публиком, на сцени Народног позоришта, представили су се сензибилни индонежански плесач Ријанто и кинески уметничко-плесни пар Сијао Ке и Зихан.

    Кафаијев пројекат замишљен је тако да поред сценских наступа уметника представи и документарни филм о савременој азијској плесној сцени, изложбу портрета кореографа и појединачне видео-интервјуе с њима. У средишту пажње Кафаија су играчи, њихово тело и мозак, односно условљеност њиховог кретања личним осећањима, али и културом и регионалним идентитетом.

    — Пројекат „Софтмашин“ је започет 2012. године као истраживање о савременом плесу у Азији. Инспирацију сам добио у Лондону, у којем сам живео пет година. Велике лондонске плесне куће имале су на свом програму азијске плесне представе, а имају и фестивал који се зове „Out of Asia: Thе future of contemporary dance“. Прво питање које ми је пало на памет јесте: Ко сте ви да говорите о томе какав плес долази из Азије? Током прве године истраживања прикупио сам доста материјала, много информација, а потом сам почео да организујем сусрете с уметницима и да интервјуишем плесаче, кореографе. Прикупио сам 84 интервјуа и одлучио да од тога формирам архив. Схватио сам, међутим, да је архив само текст са сувим информацијама, што ме је довело до идеје да своје истраживање презентујем кроз перформансе. Идеја је била да осветлим лични живот, односно биографију уметника, да истражим њихово плесно окружење, или, како ја то зовем, „плесну екологију“. Идеја је била, заправо, сагледавање целе плесне сцене кроз праксу одређених плесача.

    Сцена из представе „Софтмашин“
    Bitef/Jelena Jankovic
    Сцена из представе „Софтмашин“

    Ваша презентација је осмишљена као модуларно предавање-перформанс: сваки фестивал има слободу да одабере два од четири перформанса, а Битеф се определио за рад индонежанског уметника Ријанта и кинеског тандема Сијао Ке и Зихан. По чему су специфични ови уметници?

    — Сви ови уметници су веома различити. Кинески тандем, на пример, уопште није у бити кореографски, они су уметници који излажу у галеријама. Оно што ми је посебно интересантно у вези с њима јесте положај самих уметника у Кини, који у свом стваралаштву не могу да избегну бављење политичком ситуацијом. Пратио сам их током две године, гледао сам њихове перформансе. Управо у том периоду догодио се један занимљив случај: један пријатељ ових уметника је фотографисао једну важну политичку личност и искористио фотографију за свој рад, тако да су сада сви његови пријатељи под „културном“ присмотром. Они су због тога постали веома параноични, у дилеми су шта смеју, а шта не смеју да раде. Једна од тема нашег разговора у овом перформансу јесте управо где се налази граница уметничке слободе. На међународној сцени је много кинеских уметника, али велики проценат њих више не живи у Кини. Кинески комад није класичан плесни перформанс. То је, заправо, нека врста инсталације помешане с плесним перформансом.

    Ријанто је, такође, веома, веома интересантан. Он одлично плеше као жена, али и као мушкарац, изводи фантастичне покрете. Каква је његова прича?

    — С Ријантом сам се упознао и спријатељио у Индији, док сам истраживао рад индијских плесача. Пратио сам га од родног села у Индонезији, у којем живе његови родитељи, до Токија, у којем Ријанто сада живи са својом женом. Тај пут од забаченог села до суперурбаног Токија се одржава и на његову кореографију. На Јави је учио традиционални јавански плес који је повезан с Рамајаном и подразумева и мушки и женски израз. Фасцинирало ме је како се брзо трансформише из мушкарца у жену и обрнуто, како с традиционалног прелази на савремени плес. Истовремено, дотакли смо се и његовог приватног живота. Ожењен је Јапанком која је двадесетак година старија од њега, а истовремено има и везе с мушкарцима.

    Сцена из представе „Софтмашин“
    Bitef/Jelena Jankovic
    Сцена из представе „Софтмашин“

    Ко је још укључен у Ваш пројекат?

    — Индијски уметник из Манипуа, недалеко од границе с Бурмом. Пре три године он је био потпуно непознат и питао сам се како могу да га „продам“ као суперзвезду у Европи. Цео перформанс заснован је на причи о културним потребама европског тржишта. Искрено, у Азији као уметник тешко да можете да се продате, с обзиром на економску ситуацију. Публика нема навику да издваја новац да би погледала представу. Због тога сам истраживао како неко из Индије може да се пробије на међународну сцену.

    Јапански уметник Јуја је веома јединствен, чак и у самом Јапану. Реч је о екстремном облику контакт-импровизације и, када бисте, рецимо, дошли право с улице на перформанс, помислили бисте да је реч о борилачкој вештини, али то је веома озбиљна студија савременог плеса који сједињује тело, додир, време, интуицију и дух.

    Да ли публика разуме Ваш рад?

    — То је веома интересантно питање, јер сам се трудио да све перформансе прикажемо у матичним земљама пре него што их изведемо у Европи, како бисмо видели какве су реакције локалне публике. Индијски комад, на пример, који се критички односи према идеји да богати Европљани купују егзотичне Азијате, у Азији је веома добро прихваћен, јер се то управо и дешава свуда око њих. У Европи, међутим, комад мора да буде много једноставнији, и истовремено, много наглашенији, како би га гледаоци разумели како треба. Ако је било шта сакривено, двосмислено, не могу да разумеју целокупну идеју. На турнеји по западној Европи наишли смо на неку врсту интелектуалног одзива међу гледаоцима, критичарима, образованим људима. Ово је интересантан начин да се говори о веома сложеној теми, не кроз есеј од неколико десетина страница, него кроз живи перформанс, живи разговор.

    Каква је веза традиционалних извођачких форми и савременог плеса у Азији?

    — Када говоримо о Азији, посебно о Индији, веома је утицајан званични, класични плес. С обзиром на то да и сваки регион има свој плесни израз, тешко је стећи општи увид у плесну сцену. Данашњи индијски уметници су веома утемељени на традицији, али је преносе на савремену уметност. Неки од њих покушавају да на иновативнији начин изразе своје покрете, на пример, траже инспирацију у калиграфији санскрита, осмишљавајући покрете који подсећају на те облике. У Азији културно образовање увек подразумева да морате да имате учитеља, а млади људи су сада либералнији и размишљају: Добио сам лекцију од учитеља, она ми се свиђа, али сада сам слободан да истражујем сам.

    Шта бисте издвојили као разлике између азијске и западне плесне праксе?

    — Један од закључака до којих сам дошао јесте да азијски извођачи више верују телу, они говоре телом када плешу и на тај начин стижу до идеја. У Европи, у западној култури, посебно у савременом плесу, у контексту концептуалне уметности, тело није прво у стварању креације, на првом месту су идеја, концепт, видео… У току последње две-три године, међутим, приметио сам да се многи европски плесачи окрећу свом фолклору. 

    Сцена из представе „Софтмашин“
    Bitef/Jelena Jankovic
    Сцена из представе „Софтмашин“

    Можемо ли да разликујемо, на пример, плесаче из Индије, Кине, Јапана, Индонезије? Може ли покрет да одрази менталитет, постоји ли нешто универзално у њему, нешто што посматрач-лаик не може да уочи?

    — Увек се у шали позовем на изјаву Акрама Кана, британског кореографа пореклом из Индије, који је изјавио да је азијско тело „спиритуално“. Питао сам све плесаче с којима сам разговарао у оквиру овог свог пројекта шта мисле о тој изјави. Наравно, много је интерпретација, али дефинитивно смо се сложили да азијско тело није по природи спиритуално. Сви смо ми привремена бића која живе у одређеном друштву. Оно што је специфично, међутим, долази из појединачних региона, а посебно из размене различитих култура. У овом нашем суперувезаном свету веома је тешко видети разлике, јер Кинези, на пример, могу да живе у Малезији и да истовремено уче индијски традиционални плес. И све то могу да искористе у креирању савременог плесног израза. Све то, заправо, највише зависи од окружења, онога што ја зовем „плесна екологија“, онога што се дешава у одређеној области, све то утиче на њих.

    Мото овог Битефа гласи На леђима махнитог бика и одјек је на миграциону и избегличку кризу, ратове и страдања. Како гледате на актуелну геополитичку ситуацију, на оно што се дешава у Европи, на Блиском истоку, у Африци?

    — Да, ја живим у Берлину већ три године, гледам вести. Мислим да је реч о стратегији страха, када говоримо о рату и избеглицама. Виђам избеглице у Берлину, видео сам разне призоре и, искрено, не могу да схватим смисао свега тога што се дешава. Наравно, између осталог, због тога што ја долазим из Сингапура, безбедне земље, без природних катастрофа, без политичких потреса. Живот у Берлину ме излаже свему томе. Покушавам да се не мешам и да се у свом раду не бавим политиком. И једна ствар коју, заправо, заиста желим да учиним услед целе ове ситуације, јесте да одем у централну Азију да наставим „Софтмашин“ истраживање, јер верујем да има веома много интересантних плесних култура које би могле бити уништене или изгубљене у рату. А онда је, можда, следеће питање: Има ли смисла да ико чува овакву врсту материјала, да га архивира, ако нема за кога. 

     

    Тагови:
    уметник, кореограф, Народно позориште, перформанс, плес, позориште, Орбита културе, БИТЕФ, Битеф, Чој Кафаји, Сингапур, Индонезија, Јапан, Кина, Србија, Индија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога