Слушајте Sputnik
    Глумац Љубомир Бандовић
    © Sputnik / Радоје Пантовић

    Кад људи одлазе, треба да боли

    Култура
    Преузмите краћи линк
    Дејана Вуковић
    0 270

    Стварност нам пада јер смо се одродили од свега — породице, пријатеља, државе, каже Љубомир Бандовић

    Глумац импресивне биографије који игра и у новој драми Душана Ковачевића „Хипноза једне љубави“ (чија је премијера заказана за 17. децембар) за Спутњик објашњава зашто мисли да Душко целог живота пише — један комад.

    „Ранко Шумар, кога ћу играти у представи ’Хипноза једне љубави‘, отприлике је исти човек као Сава Оџачар, кога већ играм у ’Клаустрофобичној комедији‘, и опет исти човек као Илија Чворовић или Лука Лабан. Све су то неки доброћудни људи који у овом времену — невремену покушавају да саставе и вежу два конопца која физички не могу да стигну један до другог. Мислим да Душко Ковачевић стално пише једног истог човека, без обзира што су теме које његове представе обрађују различите. Он пише један комад целог живота.“

    Имате ли утисак да стварност Душку иде наруку?

    — Уместо формулације „стварност му иде на руку“ пре бих рекао да нам стварност свима пада. Онако, хтели — не хтели, стварност нам пада испред нас и у наше животе. Мислим да Душко само паметно сагледава стварност и из тога извлачи оно најважније. Већина нас не зна да је ове године у Србији затворено 500 основних школа, да нема деце која иду у те школе. Да се одлазност из Србије мери десетинама хиљада на годишњем нивоу. Ова земља умире. Душко то не користи да би писао текстове, он се једноставно сапати с тиме, са народом који не зна ништа о томе, и има потребу да се тим круцијалним стварима бави. Погледајте, данашња позоришта и генерално данашња уметност сведена је на дневно-политичке или на проблеме неких друштвених девијација — наркоманију, травестију или неке друге врсте померености. А то је нешто што не оставља вечити утисак кад се изађе из позоришне сале. Ове ствари — као уосталом и оно што је радио Чехов, Горки, Шекспир, Нушић, па и Душко Ковачевић, Синиша Ковачевић, Љуба Симовић — вечне су теме — породица, друштво, пријатељи, љубав, држава, природа… Одродили смо се од свега тога. Сетите се филма „Матрикс“, веома популарног деведесетих, у коме онај Морфијус нуди две пилуле, плаву и црвену, прва нуди истину али горку, тешку, једва схватљиву, а друга комфор. Ми смо, као цивилизација, изабрали плаву пилулу. Изабрали смо да живимо прикључени на брзи интернет, да нам интравенозно убацују неселектоване информације, изабрали смо да купујемо из фотеље, да не морамо да излазимо из куће, али морамо да имамо скуп аутомобил испред куће. Изабрали смо тај привид живота. А живот се дешава онда кад је несигуран, кад не знаш хоћеш ли отрчати целу деоницу. Он је гранична појава.

    И ви сте као уметник део таквог система, значи ли то да сте све улоге (у комадима Аце Поповића, Милене Марковић, Биљане Србљановић, Достојевског, Горког, Селимовића) бирали — такође из фотеље?

    — То су моје фотеље! Зато бирам где ћу да седнем. Ако нека фотеља личи на ову претходну, можда нећу у њу сести. Да се разумемо, тек од скоро сам дао себи право да бирам. Знате оно, сад као Банда зна босански, ајде зваћемо га да игра Босанца седам пута заредом. Ја онда дам себи задатак да направим четири различита Босанца. Или телохранитеља… Е, у једном моменту морате да почнете да селектујете. Моје однос према послу је следећи: ја сам млађи од свега тога. Ја сам са позориштем на ви и увек ће тако бити. Филм је нешто друго, али позориште је једина уметност на планети у којој се, у тренутку стварања те уметности, налазе и конзумент и стваралац. Самим тим оно има неки префикс магије, узвишености. Ако тако поставите ствари, онда је мој комфор у ствари посао који радим. Зато што ме интригира, зато што га не познајем, зато што желим да ме заболи, да га имам под своје… Једном ми је Пера Краљ рекао да је код мене предивно управо то што се види радост првог пута. „Свака ти је прва“, рекао ми је после Хасана у „Дервишу“, кога је и он играо, „свакој се радујеш, са сваком не знаш шта ћеш, свака те буни, свака те боли… Колико год да си урадио до сад и доказао се, не подразумеваш се на сцени и то је код тебе предивно“. Заиста се трудим да ми у овим годинама, са овим искуством, посао буде девојка у коју сам се заљубио, али и официр кога се плашим, да буде узбуђујући као прво искуство.

    За улогу у Ћеифу неки кажу да је ваша улога живота, други опет да је то Хасан у Дервишу и смрти. Оба комада режирао је Егон Савин. У чему је тајна те раскошне разиграности, шта је ту ваша а шта редитељева заслуга?

    — Кад смо радили „Ћеиф“, Егон ми је рекао „требаш ми да ми одиграш Сарајево. Знам да ти немаш везе са Босном, да си Црногорац, Врањанац, али ти си слухиста, одлично скидаш тај говор, а и ти си човек атмосфере, од тебе зависи каква ће бити атмосфера представе“. Он је то мени тако једноставно рекао и ја сам то тако једноставно прихватио. Постоји моменат у „Ћеифу“ када један јунак, Баџа, каже: „Идем ја“, и крене, а ја за њим у оним колицима кажем: „Немој, Баџо“ и док то изговарам остане моја рука у ваздуху док Дуда Стојановић говори своје реплику. И Егон каже: „Е, Мачак, то је то, то је та геста, нека остане та рука да виси док се овај не врати у кућу“. Опет, кад смо радили „Дервиша“ Егон ми је направио Хасана у два потеза. Рекао ми је „Љубо, он је млад, али је руина. Он спава по каналима, дружи се са свакаквим људима, хоће отац да га се одрекне, коцка…“ И ја направим тај слој младог бонвивана који је већ уморан и проћелав од ноћи проведених уз карташки сто. И кад смо тај слој освојили, онда, на некој рецимо десетој проби, редитељ каже: „Е, видиш сад, на све то не смемо заборавити да је он бегов син. Он има мало плаве крви, мало неке узвишености, има нека рамена… То је Егон у свему томе. Оно друго сам ја. Мешин роман сам прочитао три пута док смо радили. Било ми је занимљиво што је писао Хасана по сећању на свог оца који је увек био насмејан. Тако сам себи за интерпретацију Хасановог лика нашао и узео тај његов константан полуосмех, као кључ за Хасана и његову одлуку да са собом и са животом буде на ти.

    Да ли вам се дешавало и да ли се плашите да ће вас редитељи стрпати у неке фиоке, глумачке калупе, да ће вам дати да играте шестог Босанца, створити вам глумачки профил из ког нећете успети да изадјете?

    — Дешавали су ми се покушаји тога, али немам страх, чак сам неколико пута до сада успео да послодавце који стереотипно доживљавају глумце разуверим. Увек постоје нијансе, ако је глумац довољно посвећен. Ево савета за младе колеге — нека узму да погледају „Живео живот Тола Манојловића“. Пера Краљ који је увек, сложићемо се, био Пера Краљ, али у хиљаду лица, и увек непоновљив. Значи — може, тако да мене са толико утакмица у ногама то не плаши, може само да ме узбуђује.

    Својевремено сте казали да од глуме у Србији може да се живи ако радите пуно, али да постоје у томе и болни моменти када, како сте рекли, човек себи призна морални пораз и монетарну победу. Може ли се та стара прича о компромисима променити на боље и како?

    Писац Владислав Бајац
    Youtube/RTS Kulturno-umetnički program - Zvanični kanal

    — Управо се ради о ономе какви излазите из куће. Ми смо млађи од овог посла и позвани смо да му служимо. Све оно што наш его добије похвалама, наградама колатерална је добит, то вам се испоставља, али није оно због чега смо почели да радимо. То да ли ће се нешто звати квалитет или тезга, комерцијала, зависи од нас који радимо, ми својим односом према послу одређујемо тај префикс. Нису у серији „Сељаци“ Пера Краљ, Бата Живојиновић и Горица Поповић гори што су у њој играли, него је серија због њих постала боља. Имао сам прилике да радим те лаке садржаје, што се каже питке и плитке, али сам и за њих добијао комплименте. Један од најлепших који сам добио за улогу у серији „Оно као љубав“ гласио је: „Стари, па ти и ово пуном ногом, ко Шекспира“. Ту сам почео да схватам, да, ти ћеш својим односом према послу направити или тезгу или нешто вредно пажње. Гледам понекад себе у серијама, па кажем: „Овде си био поштен, а овде се види да си баш био преморен“. Е, док год будем поштен, бавићу се овим послом. Кад то престане, кад ме стварно више не буде занимало — знам шта ћу.

    Вратимо се новом Ковачевићевом комаду. Премијера ће за неки дан. Шта ћемо гледати, какву причу?

    — Причу о одласку, причу која се тиче свих нас. Причу коју ја више не могу да причам мирне браде и ненајежен. Болно је, сви ће се препознати. Нама сваки дан одлазе људи јер немамо чиме да их задржимо, а ми смо се толико навикли на то да нас више не боли. Ова представа ће да нас подсетити да у ствари треба да нас боли.      

     

    Тагови:
    бандовић, интервју, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога