Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Петар Јањатовић и Момчило Рајин
    © Sputnik /

    Панк су данас Сноуден и Асанж

    Култура
    Преузмите краћи линк
    Владимир Судар
    0 80

    У Енглеској је у време настанка панка била ситуација коју можемо да поредимо са нашом данас — приватизовала су се велика државна предузећа, продавали рудници, многи људи су остајали без посла, штрајкови су били свакодневни. Лондон је те чувене 1976. године смрдео, јер су ђубретари две недеље одбијали да односе ђубре, каже Момчило Рајин.

    „Свакој генерацији је неопходан неки израз као панк, напросто да бар на тренутак пробају да зауставе ствари за које мисле да иду погрешним током и да се крене, макар и уским улицама, до неког новог поља“, изјавио је Момчило Рајин, уредник програма СКЦ-а крајем ’70-их и почетком ’80-их година и један од најзаслужнијих људи за појаву панка и новог таласа у Београду, у емисији „Орбита културе“ посвећеној 40. годишњици панка.

    „Данас постоји тзв. ’уради сам‘ сцена. То је један огроман број младих бендова из целог света који једни другима помажу, организују турнеје, спава се код другара, позајмљује се опрема и то је једна ’но буџет‘ варијанта. У крајњој линији, сваког часа у Београду у неком клубу се појави бенд који је стигао из неке далеке земље. Буквално, они себе финансирају тако што свирају од града до града и то јесте неки панк дух и начин да мимо система функционишеш и нахваташ неку своју публику“, рекао је Петар Јањатовић, рок новинар и аутор „Екс-Ју рок енциклопедије“.

    Лондон 1976. — Београд 2016.

    Јањатовић: Панк је прилично брзо стекао следбенике у Југославији. У „Илустрованој политици“ и таквим медијима било је све то сликовито и имали су наслове „Агресија“, „Анархија“… Знам да су неки старији људи у то време кад су ишли у Лондон били у фрци да ће их панкери тући, а кад су се враћали, причали су: „Боже, како су фини и љубазни…“

    Што се тиче Енглеске, панк је дошао у врло занимљивом политичком тренутку кад је Маргарет Тачер кренула да заводи гвоздену дисциплину. Већина раних панкера били су из радничке класе, а рекао бих да су скоро сви југословенски панкери долазили из добро ситуираних фамилија, што је кључна разлика између енглеског и нашег панка.

    Рајин: Панк је пре свега белачка култура и он је био усмерен према белој омладини која се средином ’70-их нашла усред свих тих притисака. У Енглеској је у то време било нешто што можемо да поредимо са овим нашим стањем — приватизују се велика државна предузећа, продају се рудници, многи људи су остајали без посла, штрајкови су били све време. Лондон је те чувене 1976. године смрдео, јер су ђубретари две недеље одбијали да односе ђубре и то је била ситуација у којој су неки млади људи желели да изразе своје незадовољство таквим стањем. И то стање бесперспективности је било судбински везано за настанак панка.

    Бунтовни југоносталгичари

    Јањатовић: „Панкрти“ из Љубљане су били родоначелници панка у Југославији. Са друге стране, Ријека је била врло занимљиво место где се панк брзо примио. Мислим да то има пуно везе са близином западних граница зато што је дотурање плоча било неописиво лакше. Занимљиво је да је и Нови Сад врло брзо добио своју сцену засновану на панк звуку, мада су се они касније боље показали у оквиру новог таласа.

    Рајин: Интересантна ствар са „Панкртима“ је да је београдски сусрет са панком био баш преко „Панкрта“ крајем ’77. Било је гостовање љубљанског ШКУЦ-а, то је био њихов студентски центар, у нашем СКЦ-у у оквиру програма тродневне размене. И онда су они, између осталих, довели и „Булдожер“ који је тада био афирмисан и познат, мада никад пре нису одржали београдски концерт. Прво вече су отворили „Панкрти“ и било је занимљиво гледати разнолику публику у великој сали СКЦ-а заваљену у плишане фотеље како слушају панк.

    Јањатовић: Ја бих као кључну ствар панка и новог таласа подвукао долазак нових текстова. Потпуно другачије теме и другачији текстови су се појавили у рокенрол музици и у свету, а посебно код нас. Дошли су клинци који су певали о стварима које до тада нису забележене у домаћој популарној музици и то је отворило бројна врата. Мислим да је добар део популарности тадашњих бендова био управо због текстова. Довољно је да поменем Џонија Штулића. Занимљиво је да су већина, тада врло политички критичких аутора, данас, по распаду земље, неки од највећих заговорника бивше Југославије.

    Песме о вечитим проблемима младих

    Рајин: Данас је проблем што индустрија и естаблишмент просто усисавају бендове, па им иступе ту оштрицу коју су имали на почетку. Тако то изгледа када индустрија почне да прави паре на нечему што је изгледало као бунтовно и што се не ради из те врсте интереса. Мислим да у свакој врсти музике имате људе који не пристају на ситуацију коју виде око себе.

    Пре око месец дана је званични Лондон требало је да обележи годишњицу панка и то је изазвало доста полемика да ли то уопште треба да се обележава на тако помпезан начин као туристичка атракција. Онда је син Малколма Мекларена и Вивијен Вествуд направио један гест или акцију што личи на нешто што је његов отац радио пре 40 година. Наиме, он је скупио целокупну меморабилију коју је имао у свом власништву, закупио трајект на Темзи и запалио све то у знак протеста скрећући пажњу да се не може тако односити према том наслеђу. Као историчар уметности имам ту једну замерку. Могу да разумем ту врсту геста, али напросто ми је жао, јер документе прошлости ипак треба чувати да би се представили онима који долазе иза нас.

    Јањатовић: На примеру Цанета и „КУД Идијота“, једног од најзначајнијих пост-панк бендова на подручју бивше Југославије, види се да и у позним годинама исте ствари за које су се борили и као клинци функционишу и даље. Текстови „Партибрејкерса“ потпуно кореспондирају са свим проблемима данашњице као што су кореспондирали и у најранијијој фази, почетком ’80-их. Текстови КУД Идијота, нажалост, и даље су актуелни. Дакле, говоримо о тим вечним проблемима који, у принципу, сатиру све генерације.

    Данас имамо изврстан бенд „Репетитор“ у Београду који је могао да настане и ’77. То о чему њихов лидер пева је такође проблем одрастања данас, а нажалост, проблеми су све већи.

    Дадизам радничке класе

    Рајин: Панк је пре свега, раскид са прошлошћу, или са садашњицом. И у том смислу, појава панка се може повезивати са појавом даде или дадаизма ’20-их и ’30-их година прошлог века.

    Може се говорити о томе да је технологија донела много зла, али са друге стране, она је донела и много добра. То што раде Сноуден и Асанж, не бисмо имали без савремених технологија, а то је направило такав одјек какав су панкери имали ’70-их година. Ако бих правио неки пандан између те генерације и ове данашње, онда бих рекао да је то начин на који се може таква врста удара извршити.

    Омиљена панк песма — „Pretty Vacant“ „Секс пистолса“.

    Јањатовић: Има једна песма „Парафа“, „Јавна купатила“, која је мени феноменална зато што говори о фудбалским навијачима који користе стадионе да би истерали фрустрацију. И то третирају као јавна купатила.

    Тагови:
    дадаизам, Нови талас, панк, КУД Идијоти, Секс пистолс, Партибрејкерс, Момчило Рајин, Едуард Сноуден, Зоран Костић Цане, Маргарет Тачер, Петар Јањатовић, Џулијан Асанж, СФРЈ, Лондон, Словенија, Велика Британија, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога