Слушајте Sputnik
    Крст кнеза Јована Владимира

    Крст „тежак“ девет векова

    Култура
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    0 641

    У крипти Храма Светог Јована Владимира у Бару вечерас ће премијерно бити приказан документарни филм „Чувари“, прича о породици Андровић из Вељих Микулића код Бара, која чува крст првог српског кнеза и првог српског свеца Јована Владимира, владара Дукље и Србије, стар више од 900 година.

    Реч је о дрвеном крсту опточеном сребром, који је, према предању, кнез Јован Владимир држао у рукама када је погубљен. Прича о томе како је крст доспео у руке породице Андровић веома је живописна, каже у разговору за Спутњик редитељ филма Миљан Гогић.

    Миљан Гогић
    © Фото : Приватна архива
    Миљан Гогић

    Вера и невера

    „Прича о крсту везана је за причу о бугарском цару Самуилу и његовом синовцу цару Владиславу, који је убио кнеза Владимира. Владислав му је овај крст послао када га је позвао на преговоре, као гарант да му се ништа неће догодити. Кнез Владимир му је одговорио да му није потребан златни крст, што му је Владислав првобитно нудио, већ да му је довољан дрвени. Владислав му је послао дрвени крст, а Владимир је потом сa тим крстом отишао у Преспу, где га је Владислав погубио“, прича Гогић.

    Међу сведоцима на погубљењу био је и свештеник који је ову реликвију узео и понео са собом. Он је имао три кћери. Једној од њих је дао крст, а она га је као мираз донела у породицу Андровић, у којој се удала.

    Вера Хорват, песникиња, ауторка превода Слова о походу Игоровом,
    © Sputnik / Александар Милачић

    „Свештеник је другој кћерки поклонио језеро поред Улциња, а трећој девет бунара. То говори колико је овај крст био вредан. Породица Андровић га чува већ 900 година и увек само два њена члана знају где се реликвија крије“, објашњава аутор филма.

    Част и терет

    О томе какво благо чува породица Андровић говори и податак да су многи у протеклих девет векова желели да га се домогну, да га отму или откупе, од Турака, преко Немаца и Италијана, потом режима Јосипа Броза Тита, све до актуелних црногорских власти.

    Редитељ прича да је тек током снимања филма, у разговору с Милом Андровићем, најстаријим чланом ове породице, задуженим за чување крста, разумео колико је велики терет који ова породица носи.

    „Филм сам почео да радим пре готово седам година. До приче сам дошао сасвим случајно. У једном часопису сам прочитао причу о балканском Ромеу и Јулији. То су кнез Јован Владимир и кћерка цара Самуила Косара. Док је Владимир био у заробљеништву код Самуила, Косара је једном приликом обилазила затворенике и, када је угледала кнеза, заљубила се у њега на први поглед. Косара је молила оца да се уда за Владимира, Самуило је ту молбу услишио и тако су спојена два царства. Прича о кнезу Владимиру има три важна сегмента: то је ова шекспировска љубав, затим крст, као и његова владавина, за коју кажу да је била заснована на доброти и лепоти“, прича редитељ и додаје да му је много времена било потребно да стекне поверење чланова породице Андровић и да добије њихов пристанак да снима филм.

    Крст светог кнеза Јована Владимира износи се једном годишње, током литије на Дан Свете Тројице, на врх планине Румије. Учесници у овој светковини окупљају се у Вељим Макулићима дан раније у поподневним сатима. Према предању, на врху Румије некада је била Црква Свете Тројице, коју су, највероватније, срушили Турци.

    Иницијатор преноса Благодатног огња Бранко Вукомановић
    © Sputnik / Срђан Миловановић

    „Крст јесте јединствен, има своје моћи, ко верује. Ја сам тек на крају, када смо ишли да снимамо изношење крста, осетио тежину коју носи Мило Андровић, главни чувар крста. То је нешто невероватно и може се видети кроз филм. Када кажете да нешто чувате, људи пређу преко тога. Мило ми је, међутим, искрено, онако уз ракију, испричао колики терет носи. На пример, један од рођака је тражио од њега да му дâ крст да га чува и Мило му га је дао. Након шест месеци рођак га је позвао и рекао му да не може више. Терет је огроман управо због тога што се крст штити већ вековима“, објашњава редитељ.

    Далај лама као нова инспирација

    Претходни филм Миљана Гогића „Затворска молитва“ недавно је награђен на међународном фестивалу у украјинском граду Дњепропетровску, а прошле године је освојио и „Златног витеза“ на 25. међународном филмском фестивалу на Криму. „Затворска молитва“ је прича из затвора у Нишу, о осуђеницима који су пуних седам година предано радили на обнови затворске цркве.

    „Фасцинантно је када видите да људи који нису уметници, сликари, него ’тату мајстори’, како они себе зову, успеју да направе тако нешто. Било ми је интересантно да документујем њихов рад. Тек када дођете тамо, схватите колике су димензије онога што су урадили, како су осликане те фреске“, каже Миљан Гогић.

    Редитељ се већ припрема за снимање наредног филма, и то у Индији.

    „Када сам завршио филм ’Чувари‘, осетио сам празнину. На срећу, сасвим случајно, код мене је дошао пријатељ који је родом из Индије, почели смо да разговарамо о индијској и тибетанској култури, о далај лами, и тако смо дошли на идеју да направимо документарни филм о томе. Филм ће се звати ’Како сам упознао далај ламу‘. Он се обратио властима за дозволу за снимање, добили смо је, тако да се спремамо за пут у Индију почетком августа“, наводи Миљан Гогић.


    Тагови:
    православна црква, вера, крст, Хришћанство, документарни филм, премијера, Православље, филм, кнез Јован Владимир, Миљан Гогић, Бар, Црна Гора, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога