Слушајте Sputnik
    Руски редитељ Јуриј Александров, уметнички директор Опере Санкт Петербурга

    Свет је изгубио разум: морамо се навићи на живот у лудници

    © Sputnik / Александар Милачић
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 280
    Пратите нас

    Мефисто је већ међу нама, веома заводљив, насмејан, свемогућ, а ми смо принуђени да научимо како да живимо с њим. Ово успавано друштво трпи утицај тог негативца и суштински се мења, упозорава у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“ истакнути руски редитељ Јуриј Александров.

    Уметник који је поставио више од двеста опера и оперета на бројним руским и светским позорницама, у Београду борави у оквиру турнеје посвећене 30. годишњици „Опере Санкт Петербурга”, чији је оснивач и уметнички директор. Санктпетербуршки оперски ансамбл гостује на сцени земунског „Мадленијанума”, где изводи представе „“Не само љубав” Родиона Шчедрина (24. јун) и „Веридба у манастиру” Сергеја Прокофјева (26. јун).

    Јуриј Александров је већ био у прилици да се упозна и с овдашњим уметницима и публиком, пошто је у „Мадленијануму” пре неколико година режирао две опере – „Травијату” и „Пајаце”. То је, како каже, оставило врло позитиван траг у његовој професионалној каријери, али и у његовој свести, јер је у Београду упознао „много дивних људи”.

    Шта је Вама блиско у стваралаштву Сергеја Прокофјева и Родиона Шчедрина?

    — То су врхунска дела. Ја сам по образовању класични музичар, завршио сам конзерваторијум као пијаниста, тако да ми је важна пре свега музика, у оба дела. Шчедрин је био млад и пун енергије када је писао оперу „Не само љубав“, што се види у музици. Опера је имала веома непријатну судбину: на премијери шездесетих година доживела је фијаско у „Бољшом театру“. Написана је у време највећег љубавног заноса Шчедрина и Маје Плисецке, чувене руске балерине. То је опера о њиховој љубави, тако да им је било веома тешко што је тако лоше прошла. Када смо поставили ово дело, били су веома узбуђени (Маја Михајловна је тада још била жива) и као да смо покренули нови талас — сада многи театри у Русији постављају ову оперу.

    Прокофјев је изузетан мајстор за сценску музику. Када смо бирали оперу коју ћемо да поставимо, размишљали смо превасходно о томе како да представимо сву театралност његовог дела. Наш театар ове године обележава 30. годишњицу, тако да смо желели младалачку, духовиту представу, јер је хумор врло редак у опери.

    Колико се руска опера данас изводи у свету и у Русији, да ли је на месту које заслужује?

    — Опера преживљава прилично тежак период… Редитељи су заинтересовани за модерне поставке, али ја мислим да модерност нису костими него идеје, а данас у свету нема много идеја.

    Због чега?

    — Зато што свет губи разум. Видимо шта се дешава око нас, новац и капитализам су ушли у уметност, тако да се сви труде само да зараде новац. А новац се не зарађује само квалитетном представом него и скандалом, због тога се и појављују скандалозне поставке с обнаженим телима, иако више никога не могу да изненаде. Постоји, међутим, и интелектуални театар. Представа треба да остави неки укус у устима гледалаца, публика треба да разговара о представи, да је анализира, да покушава да је схвати. Није добро када из позоришта излазе равнодушни људи и када одмах забораве оно што су видели. Опера је, вероватно, најмоћнији позоришни жанр, јер подразумева огроман број људи на сцени, музику, хор, оркестар, костиме. У Русији има неинтересантних, псеудомодерних представа, а има и интересантних ствари, најчешће у „Опери Санкт Петербурга“ (смех).

    Када сте пре тридесет година основали „Оперу Санкт Петербурга“, замислили сте је као стваралачку лабораторију. Она је, међутим, прерасла у Државни камерни музички театар.

    — Ми смо се организовали као група истомишљеника. У почетку нисмо имали свој кров, спонзоре, све је било смишљено потпуно спонтано. Ја сам у то време био редитељ „Маријинског театра“, већ сам направио много представа, али сам желео да реализујем сопствене позоришне идеје и окупио сам неколико људи с којима сам направио прву представу – Доницетијеву „Риту“. Нисмо ишли за новцем, него за професијом. Ипак, више не гладујемо и имамо своје раскошно здање, а много великих уметника изашло је управо из нашег театра.

    Врло смо често на гостовањима, широм Русије и у иностранству. Наш театар је први посетио САД после терористичког напада 9. септембра 2001. Пет дана након тог трагичног догађаја допутовали смо у Калифорнију и играли смо „Бориса Годунова“, „Евгенија Оњегина“. То је било изузетно гостовање и уједињење каквог данас, нажалост, нема.

    А како данас публика реагује, да ли доживљавате непријатности у иностранству због тога што сте Руси?

    — Недавно смо се вратили с гостовања у Талину. Естонци важе за врло уздржане људе, а на све то се надовезује и одређена политичка атмосфера, тако да су била организована чак и мала протестна окупљања око театра поводом нашег доласка. Али три представе које смо тамо извели, веома тешке — „Риголета“, Бизеове „Ловце на бисере“ и Штраусовог „Слепог миша“ – публика је испратила овацијама, на ногама. Локални житељи су ми рекли да се таква реакција у Естонији дешава веома ретко. Већ разговарамо о следећој години, тражили су да поново дођемо. Сукоби су посао политичара, нека се они деру и туку до крви, а људе нека пусте да слушају музику. Људи желе да комуницирају.

    Да, али политичари имају моћ.

    — Томе можемо да се супротставимо личним ангажманом. Чак и ако негативне догађаје померимо за свега неколико сантиметара, то је већ добро.

    Поставили сте у мају 2014. представу „Крим“, која је била ваш одговор на догађаје у вези с полуострвом.

    — За Русе је Крим посебна територија. Русија га је током три рата чувала и борила се за њега, страдали су и гинули људи. Због тога су ме припајање Крима и негативне реакције на то натерали да искажем шта мислим. Настала је представа која нема везе с политиком, она је бљесак душе. Нешто касније смо извели и „Младу гарду“ Мејтуса, и тако је настао својеврсни диптих. Важно ми је било да укажем на мостове међу људима и да подстакнем разговор међу младима који не знају ништа — шта је било у рату, ко је био Лењин… Можда је то и добро… Ипак, потребно је оријентисати се у данашњем свету. Театар је дужан да се бави и метастазама у овом друштву.

    Управо зато сам Вас питала за ову представу — малопре сте споменули да је свет сишао с ума, слажем се с тим… али може ли уметник да ту промени нешто?

    — Не можемо да мењамо, али морамо да постављамо питања. Наш најсвежији пример је опера „Фауст“ Шарла Гуноа. Дуго сам избегавао да се бавим темом сотоне, јер сам ја човек религиозан, православац. Међутим, када сам размишљао о томе шта да поставим поводом јубилеја театра, одлучио сам се за „Фауста“, прво — зато што је то генијална, прелепа музика, а друго — због чињенице да је Мефисто већ међу нама, веома заводљив, насмејан, свемогућ, а ми морамо да схватимо како да живимо заједно с њим. Тако је настала веома модерна представа, готово без декора, само с инсталацијама и с неколико завеса — све је црвено, црно и бело. У том упечатљивом простору догађа се узбудљива прича. Критичари су написали да сам радњу пренео у лудницу и упоређују ову представу с филмом „Лет изнад кукавичјег гнезда“. Ја бих то објаснио мало другачије: лудница је дошла код нас, а ми смо принуђени да у њој живимо. Ово успавано друштво трпи утицај тог негативца и суштински се мења. За мене је то сада главна мисао, која подвлачи тридесет година нашег уметничког рада.

     

    Тагови:
    Маријиниски театар, Фауст, сотона, Мефисто, публика, театар, гостовање, позориште, опера, балет, Орбита културе, Мадленијанум, Родион Шчедрин, Јуриј Александров, Маја Плисецка, Сергеј Прокофјев, Санкт Петербург, Београд, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога