Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    Културни кутак (105)
    2203
    Пратите нас

    Српска епика је чудо невиђено, једноставна, сирова, директна, а чиста, без блефа и ситне психологије. Поштујем то штиво и нисам га узео због политичких злоупотреба, каже редитељ представе „Царство небеско“ Јернеј Лоренци

    „Шта ће настати када се измешају љубав и мржња, женидба и сахрана, нежност и насиље, чежња и освета, историја и мит, стварност и машта, лепота и смрт? У каквом ћемо се вртлогу наћи? Зашто постојимо само као јунаци или жртве и зашто мењамо позиције јунака и жртве с таквом невероватном лакоћом? Који ће ритам такве шизофреније настати? Које празнине садашњице може пуноћа епских песама испунити? Које ране исцелити? Које ране отворити? Да ли смо се у инстинктима и нагонима ишта променили? Да ли мањак наших сопствених прича и веровања и ризика испуњавамо туђим причама, па онда верујемо да су заправо наше? Катастрофа када приповедање постане проповедање, а граница је тако танка.“

    Руски изасланик у Србији, Николај Хартвиг, руски војни изасланик пуковник Артамонов и Престолонаследник Александар, на слави 16. песадијског пука руског цара Николаја - у Нишу 1912. године.
    © Фото : Изложба "Србија и Русија у Великом рату"

    Овако је о својој новој представи „Царство небеско“ (која ће премијерно у оквиру Битефа бити изведена вечерас), забележио, као у некој врсти пролога, њен аутор, словеначки редитељ Јернеј Лоренци.

    Гостујући у Спутњиковом студију уочи премијере, на питање како се то тако лако смењују улоге јунака и жртве и да ли постоје јасне границе између њих, Лоренци одговара:

    „Мислим да границе уопште нема, али ми овако направљени, на сваки начин и на силу желимо да постављамо границе. Имамо неку генску, биолошку, хемијску потребу да кажемо ’сад се осећам овако, сад онако, сад мислим то или оно‘“. Мислим да су то све забуне и — силовање самих себе. „Срамота је бити поражен, а још је срамотније победити“ — све је то измешано до краја. Сви смо ми мало бисексуалци.

    Један део представе се одиграва на сцени Народног позоришта, потом се публика сели у Битеф театар, где се одиграва други део представе. Шта Вам је прибавило то измештање из једног терена у други?

    — Спустимо се у Битеф, а истовремено, спустимо се у девети круг пакла. Спустимо се у цркву, сакрални простор где се одвијају неке врло важне и болне ствари. Као код Дантеа, идемо у пакао, у други формат, идемо у простор хепенинга, на неки начин. Мени је амбијент саме цркве предиван — црква театар. Црква јесте театар. Ватикан, шта је то? Она је заправо циркус. Да, мислим да у томе има нечег врло важног.

    Слика са пробе за представу Царство небеско
    © Фото : Sonja Zugic
    Слика са пробе за представу "Царство небеско"

    Ваши комади су инспирисани старим причама и митовима. Шта је то у прошлости посебно инспиративно, понављање образаца, мишљења и понашања, недокучивост прошлости, њено трајање?

    — Мислим да из прошлости нико не може научити ништа. Ако бисмо били кадри научити нешто, онда би свет био мало другачији. Не радим више драмске текстове, али још увек сам опчињен тим древним текстовима. Зато што су то први документи људскости и зато што у српским епским песмама има нечег врло једноставног, сировог, директног. А некако чистог. Нема пуно блефа, нема те ситне психологије, ставови су врло јасни.

    Јесу ли ликови јасни?

    — Да. На неки начин су врло јасни. По питању српских епских песама има више варијанти. Постоји историја, наравно, постоје песме, постоји митологија и постоји тај део митологије који је митоманија, тако да има ту више погледа. Тиме се бавимо у овој представи. Мени лично сва та сировост, чистоћа, јасноћа, тај ритам отварају имагинацију и срце. И понекад ми пуца срце, колико сам готово заљубљен у те материјале.

    Како сте се уопште определили за српску епику — зато што је најтипичнија на овим просторима, зато што ми Срби важимо за највеће митомане у региону или је то ипак због лепоте те у десетерцу испеване приче?

    — Помало све од тога што сте рекли. Чинило ми се феноменалним да моја прва представа у Београду, у Србији, буде на темељу нечег вашег. Нисам знао да постоји толико тога, да је то чудо невиђено, стварно невероватно. Знао сам неке од тих песама, па сам почео да читам, а онда су и глумци почели да доносе… То је ризница. Оно што је сигурно јесте да то нисам узео због политичких разлога и политичких злоупотреба. Имам апсолутно поштовање према том штиву. Ми у Словенији немамо ниједну велику историјску личност, али имамо Прешерна, Цанкара, Жупанчича, што значи да ми постојимо само кроз језик. Ја сам националиста само по питању језика. Та снага, та потреба у свим тим песмама, то је на неки начин питање и живота и смрти. Док певам постојим — и то је феноменално.

    Ко су ликови које бирате? Ко су јунаци „Царства небеског?

    — Кад сам видео колико тога има, имао сам осећај као да сам ушао у Вавилонску кулу. Ишчитавали смо материјале. И онда смо из тога, што је било као Монт Еверест, почели да правимо селекцију. Нећу све открити, али сигурно имамо цара Лазара и царицу Милицу.

    На питање о чему би данас уз гусле певао модерни европски песник, помињете као теме Хабл и Мајкла Џордана, али истичете да би тај модерни гуслар сигурно певао да не би био „тако проклето сам. Да ли је то „радити да не би био проклето сам нешто чему тежи Ваш рад?

    — Сигуран сам да је самоћа кључни појам свега. Лепоту томе даје ритам. Ми волимо ствари које имају ритам. Спорт има ритам, волимо да певамо, волимо секс, све то што има ритам у себи, а што нам даје привид да идемо заједно и да смо ту истовремено.

    Слика са пробе за представу Царство небеско
    © Фото : Sonja Zugic
    Слика са пробе за представу "Царство небеско"

    Како видите будућност театра?

    — Мени је срамотно како се власт и политика понашају према уметности. У Словенији је то катастрофа, а као што сам рекао, Словенија не би постојала без позоришта. Опстала је кроз позориште, кроз језик и поезију и сад као да ови наши нису нимало свесни тога и газе нас. Све је мање лове, а све више непоштовања, бирократије, формализма. Али, има пуно представа и што је најбитније, пуно талентованих младих људи, који ће бити будућност словеначког позоришта. Зато се не бојим. Потреба уметности је као потреба за водом и апсолутно немам страх.

     

    Тема:
    Културни кутак (105)
    Тагови:
    јернеј лоренци, представа, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога