Слушајте Sputnik
    Милош Шобајић

    Порука овог доба: Ћути, мишу! Има ко ће мислити за тебе!

    © Sputnik / Александар Милачић
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Дејана Вуковић
    2811

    Глобалистички систем је, без куцања, улетео у наш сликарски простор и нашао да је то најподесније место за реализацију његове идеје апсолутног мењања људског ума — каже сликар и вајар Милош Шобајић, аутор књиге „Сликај и ћути“.

    Одговор на питање зашто је српски и француски уметник Милош Шобајић, после готово шест деценија рада, боје и четке заменио пером, а репутацију међународно признатог уметника — неизвесним статусом писца почетника, крије се у недавно објављеној књизи „Сликај и ћути“, у издању куће „Вукотић медија“. Према уметниковим речима, ово штиво, настало спонтано у дугим зимским ноћима, одражава његов став према трендовима у савременом сликарству и томе како је глобализам успео да од ликовне створи такозвану визуелну уметност, да уђе у простор ликовне уметности и да је разбије. „Верујем да је цео поступак интелектуалног урушавања започет, пре свих, на пољу ликовне уметности. Глобалистички систем је, без куцања, улетео у наш сликарски простор и нашао да је то најподесније место за реализацију његове идеје апсолутног мењања људског ума“, каже Шобајић за Спутњик.

    У књизи „Сликај и ћути“ говорите о томе како се доминација једне политике одражава на уметност.
    — То је једна велика култура која не дозвољава живот ниједне друге, јер је она извозник велике културе. Друге културе не смеју да постоје, јер чему, кад постоје они који намећу све. То је тај упад у наш простор под изговором да је то већ уиграна прича. Већ смо хиљаду пута чули израз „слободан проток идеја, новца, капитала и људи“. Већ деценијама слушамо ту причу. Али, слободног протока нема у оба смера. Када у уводном тексту који говори о том упаду, кажем „па добро, сад ћу ја вама исто то урадити“, они одговоре „а, не, ти не можеш, немаш идеје. Ми ћемо теби дати идеје. Ти само држи откључана врата од свог стана, да ти ми увалимо шта год хоћемо, кад хоћемо и у којој мери хоћемо“.

    Када сте први пут као уметник осетили тај упад у професију и живот?

    — Прошло је дуго времена док нисам постао свестан тога. Живот у Паризу је био леп, сви смо се волели, све нације, све вероисповести су биле за нашим столовима добродошле и то је био диван период. А онда је, пре три деценије, почео да се осећа упад велике културе која захтева да се ради као у Стаљиново доба. Тако се одједном, педесет година после смрти Стаљинове, појавио нови комесар који одређује уметницима шта треба да раде, да им објашњава да смо ми у неком прелазном периоду када се не праве велика дела, него се бележи стварност, јер „није ово ренесанса“. Они, наравно, то све надгледају и усмеравају према некој будућности коју предлажу, а коју ми тада још нисмо видели.

    Ви кажете да то представља нестанак уметности, а да је крајњи циљ — испрана свест и пожељно мишљење.

    — Прави уметник је субверзивни елеменат сваког друштва, он ствара ван свих догми, нарочито ван догме власти. Уметник је неко ко иде напред, ко је авангарда, неко ко поведе неким путем, па га онда прате или га не прате. Међутим, нови светски поредак не дозвољава индивидуалност у савременој уметности коју су сада прозвали визуелна уметност. Постоји само општи тренд где млади људи свуда — од Париза, Лондона, Њујорка, Беча, до Сарајева, Подгорице и Београда — треба да слушају речи комесара и да спроведу у дело његову идеју, јер је он тај свевишњи који осећа и зна шта треба да се ради. И онда се догоди да ти млади људи само једном излажу своја дела, и, пошто су насамарени и искоришћени, буду пуштени низ воду. Зато се регрутује велики број младих да би се показало како је то масовна појава и како смо сви ми уметници. А ако смо сви уметници, онда уметника у ствари нема у оном смислу у којем мислимо да је уметник Моцарт, Бетовен или Кафка, људи који су мислили својим главама. Данас је забрањено да млади уметник мисли, за њега мисли комесар. Што масовније, то боље, јер се онда каже — нисмо то ми, то је тренд младог света.

    Како је могуће било да се то догоди у Паризу, срцу европске културе, граду велике традиције, генијалних уметника, индивидуалаца?

    — Баш је то право место за пројекат господара света. То не значи да у Лондону, Риму или Паризу не постоје и даље фантастични, самостални и самосвесни уметници. Видећете њихове изложбе, али то су углавном старији људи. Међутим, млади уметници, ако желе да излажу своја дела, морају да задовоље неколико обавезних категорија. Прво, да то дело не изазива никакве емоције. Потом, да све треба да личи једно на друго, да не представља ништа, да не буди емоције, да је ефемерно, да га, ако је скулптура, кише и ветрови смакну што пре, да је духовито, с обзиром да је уметност за разоноду, никако за размишљање. Данашњи човек не сме да размишља, него само лудо да се забавља и то кроз уметност треба да му се покаже. Од данашњег младог човека се тражи да буде миш. Ренесанса је у 16. веку захтевала да се рађају џинови. И џинови су се и рађали. Овај 21. век захтева да се рађају мишеви. И мишеви се и рађају. То најбоље видимо у савременој ликовној, односно визуелној уметности. И ти трендови су стигли до нас, ми смо у том смислу и те како део Европе и део света.

    Поредећи скулптуре са бензинским пумпама, Ви и за један београдски споменик кажете да личи на знак који Вас упућује на самопослугу. Зашто тако оштро и иронично?

    — Као на ауто-путу, кад вас упућује неки знак да је ту негде оближња апотека или бензинска станица, тако треба да постоји и скулптура. То је захтев оних који воде целу ову причу глобализма у култури, па свака скулптура која не задовољава те услове, није прихваћена. Данас је радикално бити једна линија, зидић, лопта, један стуб низ који по могућству тече вода. То су данашње скулптуре које не значе никоме ништа.

    „Сликај и ћути“ је прича која иде у два тока, један је прича о другима, а други представља Вашу филозофију стварања. Да ли та два текста говоре о истом — о потреби да се види целина, да се освоји?

    — Помислио сам да би било добро да напишем како се слика, односно како ја сликам. Рођен сам у снежним падинама Папука на самом крају рата, мајка ме пренела до Београда и ту ме пријавила. Скоро се сећам тих бесконачних белила и великог снега, па почињем причу одатле, јер је то велико белило и снег моје бело платно са којим крећем у коштац на самом почетку. То у књизи представљам као грађење неке територије коју покушавам да сазидам, па је прво омеђим, налазим материјале, па гледам како, где, шта. На крају, читалац открива да је то у ствари прича о сликању.

    Али и у тој причи има много побуне, одбране онога што се гради, има много рата…

    — Док сликам, ја водим рат са тим светом који убрчкавам у боје које цуре. Имам велики проблем док сликам, зато и даље тражим оно мало талента који ми фали. Зато и осећам да сам сасвим на почетку и да тек сад видим шта је шта и да ћу тек сад кренути у озбиљан рад.

    Откривате да су три главна тока Вашег живота сликарство, љубав и политика. Где су ратови били већи и са већим последицама или су ова три тока — исти фронт?

    — То је у ствари један велики рат, све скупа. Нама стално тутњи рат. Ми сваких педесет година преживимо један рат. Неко погине, неко преживи, неко прође нетакнут, неко јако повређен. 

    Као Ви када сте од партизанског детета на концу постали велики српски националиста и доживели скандал због излагања на Венецијанском бијеналу?

    — То је тај апсурд од којег нормалан човек може само да зине, слуша и да не верује шта чује. Ја сам тамо, у Француској, у једном моменту био онај који инспирише етничко чишћење у Босни. Тако су ме називали у француској штампи. То је трајало годину дана, а ја нисам имао право нити могућност да се браним, што ме је изузетно повредило.

    Верујете ли да се данас нешто променило, да је боље?

    — Све се мења, само се њихов интерес никад не мења. Надам се да се мења и да има велике могућности да неки паметни људи, а има их, коначно кажу „чекајте, ово није логично“. Ако погледамо, у последњих осам стотина година, велики је притисак на овај наш свет на Балкану. Оно што траје осам векова, не видим кад ће попустити. Србија је њима кост у грлу, као што им је далеко већа кост Русија, с којом не могу никако да изађу на крај. С нама и излазе на крај каткад, па се ми истргнемо из тих загрљаја, па нам се учини да смо се спасили, али се никад не спасемо. Ми с њима немамо никакав интерес, јер основни интерес који није заједнички је територијални интегритет државе Србије. Они се не слажу са овим границама, а то значи да се не слажу са егзистенцијом овог народа на овом простору. Моје мишљење је да треба стати мирно, испрсити се и рећи „доста“!

    Како данас изгледа Ваш одлазак у Париз и сусрет са некадашњим пријатељима, да ли према Србији имају другачији однос?

    — Не бих рекао. Затишје је присутно, али то не значи ништа. Запад је одредио судбину Србији и то спроводи у дело. Амбасадор Батаковић ми је давно рекао да су му у НАТО-у својевремено говорили да Србију виде као један велики Београд — чак Београд и Нови Сад заједно. Четири милиона становника, један супер град, пун радњи, продајних простора, робних кућа, шопинга. Град у коме би могли, кад год зажеле, да затворе воду, струју, намирнице. То је жеља запада према Србији.

    Тагови:
    Милош Шобајић, сликање, уметност, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога