Слушајте Sputnik
    Насловна страница књиге Маги

    ЕКВ: Велика туга жене која је остала без своје музике

    © Sputnik /
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    3513

    Ко је била Маргита Стефановић Маги? Одликаш, млада нада класичне музичке сцене, несуђени архитекта, „фам фатал“ београдског круга двојке, наркоманка, промискуитетна жена опседнута магијом, бескућник и пробисвет? Због чега се нека бића са златним крилима никада не вину високо колико заиста могу и како заврше угажена, на најцрњем дну?

    О трагичној судбини талентоване музичарке, клавијатуристкиње култног ЕКВ-а, сада можемо да читамо у књизи „Као да је била некад“ музичког новинара Душана Весића у издању београдске „Лагуне“.

    „Једном приликом сам обећао Маги да ћу написати књигу о њој. Рекла ми је тада да жели истиниту књигу. То је било 1991. или 1992. године и тада још није било време за истину о ’Екатарини Великој‘. Нисам очекивао да ће умрети, то не очекујете када некога волите… Међутим, последњих година испоставило се да, кад год неко нема о чему да пише, ’опљуне‘ Маргиту Стефановић — од таблоида, преко дневних и недељних новина, до портала. Једног дана ме је то баш озбиљно изнервирало и схватио сам да је време да испуним свој дуг“, испричао је Душан Весић у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“.

    Многи мушкарци су били заљубљени у Маги — крхку и тиху жену великих тамних очију и дуге црне косе. Многима је дозволила да јој се приближе, али никоме није откривала неизлечиву тугу и бол које носи у себи.

    „Сваки њен бивши дечко с којим сам причао потврдио је оно у шта сам сумњао: никоме није рекла да има епилепсију од пете године живота; никоме није рекла за хероин, или је говорила да више није на хероину; никоме није говорила о тешким односима с мајком, који су је и довели до свега онога што је преживела“, наводи наш саговорник.

    Ова књига није само биографија, она пружа врло солидно сагледан оквир за биографију  предисторију, предиспозиције, друштвене околности, породичну атмосферу у којој је одрастала Маргита Стефановић, као и психолошку анализу неких преломних тренутака у њеном животу. У почетку је све изгледало сјајно – стабилна београдска породица више средње класе, угледан отац, мајка домаћица посвећена кћерки јединици, лепо васпитаној београдској девојчици, музички надареном детету коме се смеши блистава музичка каријера. Шта је, заправо, било испод те површине?

    — То је била класична српска традиционална породица тог времена. Ово је књига о сукобу тог традиционалног начина живота са занимањем које није традиционално, патријархалног начина живота с нечим што је потпуно супротно томе. Маргита Стефановић је имала све предиспозиције да буде пијанистичка звезда светског гласа и да буде раме уз раме са својим пријатељем из музичке школе, пијанистом светске славе Ивом Погорелићем, који није био нимало бољи од ње.

    Али су јој буквално одсечена крила.

    — Да. Прво јој мајка није дозволила да се упише на конзерваторијум у Москви, иако је била довољно талентована да је тамо приме. Она је тада одлучила да упише Музичку академију у Београду, али јој мајка ни то није дозволила и натерала је да се упише на архитектуру. Мајка је, дакле, од малих ногу спремала Маргиту за ту музику, у школи јој није допуштала да ради физичко, да случајно не би повредила прсте, није смела да се бави спортом, могла је само да плива преко лета — живот јој је био испуњен сталним одрицањем. А онда, када је дошао дан да се упише на музичку академију, мајка јој је рекла: Не! То је веома тешко за некога ко има 17 или 18 година. Њој је музика од малена била нешто у шта је бежала од стварног света, од луде мајке, а тада је остала без те могућности. Не чуди ме што је посегнула за другим бекством.

    Како се Маргита Стефановић окренула рокенролу, то није дошло преко ноћи?

    — Мислим да је рокенрол био чист инат мајци: Ако ми ниси дала да будем ово, бићу нешто друго, и бићу најбоља у томе! Таква је напросто била Маргита.

    Она је, с једне стране, била особа која може да уради све што жели, а с друге, једно сасвим крхко биће  како објашњавате тај парадокс?

    — Можда и није парадокс. Из таквих крхких бића изашли су велики уметници, можда је у тој крхкости разлог. А велико је питање да ли би нам Маргита Стефановић била интересантна да је била пијанисткиња, да ли бисмо данас овде причали о њој. „Екатарина Велика“ је била њен компромис са животом. То је Милану Младеновићу (фронтмену) било најважније на свету, а њој је било компромис. То није била њена музика. Ја сам „Екатарину Велику“ назвао великом тугом жене која је остала без своје музике.

    Али је она донела много свом бенду?

    — Срећа је што смо из тог компромиса добили нешто заиста вредно, нешто што и данашње генерације слушају као своју музику.

    У књизи сте написали да су „и музици, и поетици, и поруци Екатарине Велике потребна озбиљна проветравања“. „Ако неком уметничком субјекту нису потребни повремени разговори о њему самом, можда то уопште није уметнички субјекат. Али неће ваљда свако од тих проветравања почињати са: Пре свега, они су били наркомани! Не. Пре свега, они су били уметници“. Да ли Вам је ова мисао била основна водиља приликом писања ове књиге?

    — Генерације које ЕКВ памте с бине престале су да слушају музику. Када смо обележавали рођендан Милана Младеновића, јесенас у клубу „Полет“, није било никог старијег од 35 година, чак је највише било оних који имају око 25. То је увек тако с бендовима који су остали недоречени — или су прецењени, или су потцењени. ЕКВ није стигао да се упропасти, остали су заковани у времену у којем су престали да раде, тако да их нове генерације сада откривају на свој начин.

    Шта је „појело“ ЕКВ, односно већину чланова бенда?

    — Појели су их односи у кући. Мислим да их је појела породица. Цео живот сам на овај или онај начин био окружен људима који су узимали разне дроге, већ крајем гимназије, имао сам неке другове који су почели да улазе у тај свет и доста рано сам видео да је проблем у кући — углавном, тешке мајке и / или тешки очеви. Ту су увек биле неке недоречене, конфузне ситуације из куће. Све долази из куће. Доста сам рано схватио да, кад држава изводи дилере на суд, треба да изведе пред суд и родитеље њихових корисника, да заједно претресу тај проблем, да се види шта се ту заиста догађа и зашто се догађа.

    Вашој или мојој генерацији порука ове књиге је блиска и јасна, нећемо из ње извлачити погрешне закључке. Шта она доноси некоме ко данас има 20 или 25 година?

    — Могу да сазнају доста о времену у којем су се дешавале ове ствари, могу да се труде да схвате да је дрога велико зло и када год помисле да би требало да посегну за њом, да се предомисле на време. Могу да науче доста о пропасти те београдске средње класе, кругова којима је припадао Маргитин отац, чувени позоришни и филмски редитељ Славољуб Стефановић Раваси. Неко ће ту тражити спискове дилера, неко ће тражити истину, неко утеху. Ово време постаје време компромиса, требало би сести и размислити. Треба правити компромисе с људима око себе, али компромисе са животом није добро правити. Маргита Стефановић је требало да побегне од куће једног дана и да се не врати док се не договори с родитељима. Није смела да направи компромис са животом.

    Тагови:
    ЕКВ, Екатарина Велика, бенд, биографија, рокенрол, интервју, дрога, музика, Орбита културе, Душан Весић, Маргита Стефановић, бивша Југославија, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога