Слушајте Sputnik
    Дарја Жук

    Смена епохе: Источна Европа се више не слика сивим бојама безизлаза

    © Sputnik / Александра Станић
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    0 240

    Када гледалац из Србије погледа филм који сведочи о деведесетим годинама у Белорусији, непосредно након распада Совјетског Савеза, готово је неизбежно да се поистовети с неким од његових јунака, јер су му њихове наде и снови, проблеми с беспарицом и хаотичним системом, надигравање с бирократијом и жеђ за нормалним животом добро познати.

    О томе како се живело и живи у Белорусији, земљи која је већини нас далека и недовољно позната, разговарали смо с редитељком филма „Кристал“ Дарјом Жук, који је приказан у главном такмичарском програму јубиларног, 25. Фестивала европског филма Палић који је одржан од 14. до 25. јула.

    „Кристал“ је духовита прича о животу у постсовјетској Белорусији деведесетих година и покушају једне девојке да се домогне „америчког сна“. Дарја Жук се и сама, управо деведесетих година, обрела у Америци и тамо започела нови живот. Главну улогу у филму тумачи изузетно харизматична млада глумица Алина Насибулина, којој је то прва велика филмска рола. 

    Гледаоцима у Србији је посебно било интригантно то што су атмосфера и живот приказани на филму веома налик на њихово лично искуство из деведесетих година  од животног стандарда, преко свакодневних проблема, музике и моде, односа младих према систему у којем живе, све до великог сна о некој бољој будућности. Зашто сте одабрали баш овај период живота у Белорусији, зашто Вам је био интересантан?

    — Тај период је за мене лично био период препорода, а то је, управо, био и период препорода у мојој земљи, дешавале су се неке веома чудне ствари тада око мене — преко ноћи смо добили нове уџбенике у којима је поново била исписана историја, на нови начин, добили смо неке нове предмете и морали да полажемо неке нове испите. Морали смо поново да учимо белоруску историју и белоруски језик. Сви ми се с извесном носталгијом односимо према том периоду, вероватно зато што смо тада били млађи. Веома ми се допада супкултура која се зачела у то време, ја је доживљавам као неки вид негирања претходне историје. Наравно, желела сам и да направим филм о ономе што добро познајем, а чинило ми се да овај период и његов дух познајем веома добро. Погледала сам много филмова о том периоду, али сви су они некако превише мушки, превише мрачни, а мени се чинило да се та слика деведесетих година може обојити неком новом нијансом, да се тај период може рефлектовати на један нови начин, пре свега из белоруског угла, с обзиром на то да је он приказан, углавном, у филмовима руских аутора. Трагала сам за младим јунаком. Велики број младих људи је тада веровао да је потребно отићи из земље. То је био преломан период и сви су веровали да је добро да оду тада, да сачекају да се ситуација мало поправи, среди, па ће онда моћи да се врате. 

    Како данас живе људи у Белорусији? Да ли је дошло време када могу да кажу да су задовољни? 

    — Људи су и даље критички настројени, али су у суштини задовољни, јер имају огромну социјалну подршку, имају здравствено осигурање и пензије, живи се скромно, ситуација је неуравнотежена, али сви гледају у Русију и Украјину и размишљају о томе како је код нас, ипак, све мирно. Белоруси су толерантан и миран народ, који живи спокојно у својој мочвари, чак се и шалимо на свој рачун зато што смо тако флегматични. Ја, у том смислу, нисам налик на остале припаднике свог народа, имам вишак енергије, стално јурим за неким новим пројектима. Људи око мене живе некако смирено, мире се са ситуацијом, јер сматрају да су револуције и побуне излишне. 

    Како сте одлучили да одаберете Алину за главну улогу? 

    — То је било дуго трагање, веома тешко, али успешно. Алина се појавила у последњем тренутку и веома сам захвална што се то тако догодило, што је она имала времена, она тада није била ни откривена као глумица, имала је једну малу улогу у једном филму. Ово је њена прва главна улога, али се она с њом веома добро изборила, има одличне глумачке вештине, учила је у МХАТ-у. 

    Чини се да би филм био потпуно другачији без ње.

    — Почела сам да радим с једном другом глумицом, али да смо наставиле, то би била потпуно другачија драма. Таквих глумица као што је Алина има веома мало, она има веома јаку личност и одличан осећај за хумор, веома је прецизна. Сваки рад на филму с малим буџетом захтева огроман рад, а испоставило се да је она веома вредна. 

    Споменули сте хумор, а њега има веома много у филму. Да ли је то импровизација или је све било у сценарију? 

    — То је чудесан сценарио Хелге Ландауер. Било ми је веома важно да извучем тај хумор из сценарија, да га нагласим кроз језик. Тамо има много ироније. Ја сам направила неколико краткометражних филмова и на основу тога ми се учинило да је хумор једини начин да некако преживимо трагедију која се око нас стално дешава. Било ми је интересантно да радим у том жанру, јер када сам почела да радим, чинило ми се да је најлакше да радим у познатом кључу, по узору на, рецимо, Тарковског. Ја сам одлучила да поставим себи другачији задатак, да идем другим путем и да видим шта од тога могу да добијем.

    Мене је изненадило то што сви говоре руски, Ви не говорите белоруски, нисам успела да чујем тај језик у филму? 

    — Поједини ликови говоре с акцентом који се код нас зове „тресјанка“. Белоруси говоре руски, белоруски је умирући језик. Ја сам расла с два језика, руским и белоруским, па ми се чини да су слични, али није тако. Белоруски језик код нас једноставно није био подржан, када смо покушали да гласамо за двојезичност деведесетих година, људи то једноставно нису желели и нису прихватили да тај језик постане државни. Додуше, код нас у Минску су сви називи на белоруском, сви их разумеју, али када те неко пита нешто не белоруском, ти одговараш на руском. 

    Неки натписи су на руском у филму? 

    — На споменицима су на белоруском. Цела наша национална идентификација је саздана на основу Другог светског рата. Мајка главне јунакиње ради у Музеју отаџбинског рата и то се све време наглашава, прича се о херојима, народном подвигу, то је све преостало од совјетске идеологије и ми смо то сећање покушали да интегришемо у целокупну ситуацију. То је веома чудна мешавина идеологије, националне историје, многи људи у Белорусији просто осећају велику блискост с Русијом и на неки начин се осећају као Руси. Можда је у последње време то мало мање изражено… 

    Једна од карактеристика Вашег филма су и веома јарке боје, фолклорни мотиви, традиционални дезени на зидовима кућа, на намештају, све је веома шарено. 

    — Да, волим боје, желела сам да те боје супротставим сивом свету и животу, да некако заобиђем стереотип о Источној Европи којом доминирају те сиве насељене области које сугеришу на неку безизлазност. Сви јунаци филма су веома сиромашни, али преживљавају и умеју да уживају у тим бојама, да једни другима помажу. Сви су они веома добри, то су просто — Белоруси. (смех). Све сам то радила с великом љубављу и пренела тај чудесни постсовјетски фолклор. То ствара неки надреализам препун боја, који целој причи даје неку апстрактну ноту. 

    Чиме се сада бавите, шта ће бити Ваш следећи филмски пројекат? 

    — Имам неке идеје које су поново посвећене неким јаким, необичним женама. Постоји један историјски пројекат који бих желела да снимим у Минску и у САД, то је прича о љубави, али у судару различитих култура. Имам и један пројекат у чијем је средишту прича о америчком сну и судару култура, о људима који из неких својих светова долазе у потпуно другачији, бавим се људима из трећег света које нико не прихвата, нису ни тамо ни овде, радим у том правцу. 

     

    Тагови:
    глумица, деведесете, редитељ, фестивал, филм, кинематографија, Орбита културе, Фестивал европског филма Палић, Алина Насибулина, Дарја Жук, Русија, Палић, Белорусија, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога