Слушајте Sputnik
    Индијанци

    И Руси су имали каубоје и Индијанце (видео)

    Wikipedia/Benjamin A. Gifford
    Култура
    Преузмите краћи линк
    0 230

    У Совјетском Савезу су и антологијски вестерни попут „Поштанске кочије“ посматрани кроз идеолошку призму. Ово ремек-дело описано је као „сага о борби Индијанаца против белих империјалиста која се одвија на Дивљем западу“.

    Одломак из текста „Како је вестерн покорио Исток“ Ирене Шантевске из другог броја магазина за културу „Модерна времена“.

    Заснован на миту о граници коју треба прећи, о померању границе цивилизованог света на (дивљи) Запад, вестерн приче говоре о сукобу природе и културе, појединца и заједнице, Запада и Истока. Успостављен у Холивуду, жанр вестерна је од шездесетих година преко Италије кренуо на Исток, да би у Источној Немачкој, Совјетском Савезу, Турској, Југославији и другде оставио трага у занимљивом жанровском амалгаму у коме је митологија Дивљег запада добила свој одраз на Дивљем истоку.

    (…)

    Deutsche Film-Aktiengesellschaft (ДЕФА) био је државни комплекс филмских студија Немачке Демократске Републике (ДДР), основан у пролеће 1946. у совјетској окупационој зони Берлина. Док су други савезници гледали на послератну обнову филмске индустрије у Немачкој с извесним подозрењем, Совјети су увиђали значај филма као средства за идеолошко преумљење Немаца након ратног пораза нациста. Како су у предузећу ДЕФА јачали политички утицаји из Совјетског Савеза, тако се дефиниција пожељних и прихватљивих филмских тема сужавала. На једном симпозијуму филмских сценариста у Потсдаму 1947. усвојен је споразум да нови немачки филм треба да се одрекне свих тема и стилских елемената који подсећају на филмски репретоар пре и током нацистичког периода.

    Попуштање идеолошких стега у шездесетим годинама имало је за последицу окретање новим филмским темама које обухватају и тзв. „црвени вестерн“. Премда је у ДДР-у тек 1963. први пут приказан амерички вестерн (Седам величанствених), филм Синови Велике Медведице из 1966, с Гојком Митићем у улози индијанског ратника, инаугурисао је Остерн, немачку верзију Истерна („црвеног вестерна“).

    (…) У партијском гласилу Борба једном приликом је роман Карла Маја „Винету“ проглашен „званичним шампионом“ анкете о најчитанијој књизи међу југословенском омладином. Јунаци филмског серијала сниманог по Мајовим романима били су индијански поглавица Винету, у тумачењу француског глумца Пјера Бриса, и Олд Шетерхенд, у тумачењу америчког глумца Лекса Баркера. Захваљујући копродукцијама Југославија је у Источну Немачку затим „извезла“ и пандан Пјеру Брису — Гојка Митића, наставника физичког васпитања из Београда родом из села Стројковце код Лесковца, најпознатијег Индијанца иза „гвоздене завесе“. Потоња филмска звезда започела је каријеру 1961. године радећи као каскадер и дублер у британским и италијанским копродукцијама које су се снимале у Југославији, да би му мала улога коју је добио у екранизацији једног од романа Карла Маја у немачкој продукцији 1963. омогућила улазак на велика врата у источнонемачку кинематографију.

    (…) Шездесетих година Гојко Митић, глумећи у филмовима по романима Карла Маја, направио је каријеру најпознатијег Индијанца у „остернима“ и до данас остао велика звезда немачке кинематографије. У деведесетим годинама приликом једне посете Америци постао је почасни поглавица Сијукса, којима је том приликом приказан један од његових филмова.

    Немачка верзија Истерна добила је и етикету „кисели купус вестерн“, а носталгични (осталгични) шмек филмова с Гојком Митићем експлоатише популарна немачка комедија „Манитуова ципела“ из 2001.

    (…)

    …Први совјетски филм с мотивима и стилским елементима америчког вестерна била је нема филмска комедија „Необични доживљаји господина Веста у земљи бољшевика“ (1924) у режији филмског пионира Лева Куљешова. Истерни совјетске производње (називани и „боршч вестернима“) одвијају се у Сибиру, на Кавказу или у средњоазијским деловима СССР-а, често током социјалистичке револуције и грађанског рата. Упечатљиве примере за овакав приступ вестерну представљају филмови Огненные вёрсты (1957), Неуловимые мстители (1967), Белое солнце пустыни (1970), Даурия (1971), Свой среди чужих, чужой среди своих (1974), Золотая речка (1976), Телохранитель (1979) и Шестой (1981). У филму „Даурија“ сибирски козаци понашају се као амерички каубоји, а њихове уобичајене активности (јахање, туче и пуцњаве) обухватају и пљачку банке.

    …Филмске приче лако су прелазиле политичке и идеолошке границе. На пример, британски неми филм „Изгубљена патрола“ из 1929. године (чија је радња смештена у Месопотамију током Првог светског рату) оживео је у верзији Џона Форда из 1934. године, затим у совјетском филму „Тридесет“ (1936) и у америчком вестерну „Последњи из племена Команча“ из 1953. У совјетској верзији демобилисани војници Црвене армије јашу кроз пустињу у Средњој Азији и сукобљавају се с „басмачима“, муслиманским побуњеницима против совјетске власти.

    Књижевни предлошци за совјетски истерн често су узимани од Всеволода Вјачеславовича Иванова (1895-1963) који је стекао велики углед у СССР-у својим живописним пустоловним причама смештеним у азијске делове Русије током Руског грађанског рата (1917-1923). Његова дела била су испирисана личним искуством борбе у Сибиру у редовима Црвене армије. Током Другог светског рата био је ратни извештач за „Известија“, а његов дугогодишњи ментор био је Максим Горки.

    У Совјетском Савезу су и антологијски вестерни попут „Поштанске кочије“ посматрани кроз идеолошку призму. Ово ремек-дело описано је као „сага о борби Индијанаца против белих империјалиста која се одвија на Дивљем западу“. Претерано одушевљење за амерички вестерн није било пожељно, па је чак и филм „Седморица величанствених“, који је побудио масовну хистерију за вестернима од Одесе до Свердловска, брзо скинут с репертоара. Међутим, оно што совјетски Истерн дели с америчким ревизионистичким вестерном (антивестерном) обухвата одбојност према капиталистима (какви су железнички тајкуни из филма „Било једном на Дивљем западу“), организованој религији (хришћанству) и идеји и етосу „америчког сна“. Сибиријада Андреја Кончаловског (1979), епски филм о изолованом сибирском пограничном месту које се неповратно мења с открићем нафте, подсећа на породичне епске саге с „Дивљег запада“. (…)

    (Опширније читајте у другом броју „Модерних времена“)

    Насловна страна другог броја Модерних времена.
    © Фото : Модерна времена
    Насловна страна другог броја Модерних времена.

    У другом броју „Модерних времена можете, између осталог, прочитати изборе од по десет филмова или књига за разумевање савремене Европе, Америке, Кине и Русије и њихове приказе. Божо Копривица је у есеју О Русији и другим демонима, написаном поводом летошњег светског фудбалског првенства, направио својеврстан интимни водич кроз руску културу. Из студије Властимира Судара Портрет умјетника као политичког дисидента о стваралаштву и животу Александра Петровића, једног од највећих српских филмских редитеља објављен је одломак који говори о последњем филму Саше Петровића, екранизацији романа Сеобе Милоша Црњанског. Ове године обележава се век и по од рођења Михаила Петровића Аласа, који је поред математике, рибарења и путовања имао још једну љубав — музику. У овом броју говори се о његовој каријери виолинисте у групи Суз која је изводила народну музику, али ту су и Петровићева сећања на највећег циганског музичара његовог времена — Мију Јагодинца…

     

    Тагови:
    руска кинематографија, вестерн, филм, Модерна времена, Гојко Митић, Источна Немачка, СФРЈ, СССР, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога