Слушајте Sputnik
    Андреј Рубљов, филм

    Син режисера Тарковског: Филм „Рубљов“ је био цензурисан, показаћемо га целог

    © Јутјуб/Mostra Internacional de Cinema
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Јелена Шестерина
    0 481

    У Мадриду је отворена изложба посвећена једном од најважнијих филмова Андреја Тарковског, „Огледало“. Андреј Тарковски, млађи син великог уметника, у интервјуу за Спутњик говори о стваралаштву, али и бројним митовима који постоје у вези са његовим оцем, а који нажалост немају додира са реалношћу.

    Снимање је већ завршено, каже Тарковски, који живи у Фиренци и руководи Међународним институтом који носи име славног режисера.

    Снимали смо на многим локацијама где је он иначе радио — Владимир, Суздаљ, Москва, Тучково, баш на месту где је стајала кућа из „Огледала“, Мјасное, у Шведској, у Италији, на свим местима где је снимана „Носталгија“. То ће бити његова прича. Филм је направљен тако да његовим гласом Тарковски прича сам о себи. Без коментара. Много се говори о Траковском, много је књига написано. Али филм ће бити о томе што је он говорио.

    Наравно, добро је што се изучава његово стваралаштво, али понекада се јављају митови и легенде који често немају никакве везе са реалношћу. Жеља ми је да сви слушају управо њега и зато се трудим да објављујем његове текстове, његове књиге.

    Спремате се да направите римејк култног очевог филма „Андреј Рубљов, тачније да прикажете интегралну верзију. О чему се заправо ради?

    — Филм који ми сви знамо и који смо гледали траје 184 минута, док је пуна верзија дужа и траје 204 минута. Режисер обично много тога монтира, чисти. Али овде се ради о томе да је мој отац био принуђен да избаци одређене делове у виду цензуре. Како би се издала пуна ауторска верзија, неопходно је вратити делове који су били цензурисани. Тек са овим цензурисаним деловима филм постаје значајно јаснији, логичнији и пластичнији.

    Сви остали филмови мог оца су били приказивани без цензуре, само је са „Рубљовим“ била оваква прича. Генерално, судбина филма је веома сложена. Када је он 1966. године завршен, стављен је на полицу, а тек је 1971. године премијерно приказан.

    Узгред, из италијанске верзије „Солариса“ је било избачено чак 45 минута оригиналног филма. Таква скраћена верзија је потпуно нејасна, испао је то сасвим неки други филм. Отац је рекао да то више није његов филм и да могу да раде са тим филмом шта желе, али да он не сматра ту верзију својим делом. Тек пре десет година је у Италији приказана интегрална верзија филма.

    Када је својевремено, на конференцији за медије у Милану, ваш отац објавио да се неће вратити у СССР, то је била врста протеста? Или је мислио да ће се вратити? Њему тада нису одузели држављанство ни пасош. Колико му је било тешко да донесе такву одлуку и да живи у иностранству?

    — Током снимања „Носталгије“ већ су почели одређени проблеми. Мада, отац је увек имао потешкоћа. Део филма је требало да буде снимљен у Русији, баш у Мјасном, али он је већ тада почео да схвата да на њега врше притисак. Када је „Носталгија“ приказана у Кану 1983. године и уопште током презентације филма, различити совјетски службеници али и уметници су вршили притисак на жири и чланове стручне јавности да очев филм не добије никакву награду. Ситуација је била веома непријатна, јер се зна да је притисак вршен и на судије. Режисер Сергеј Бондарчук је био члан жирија. Мој отац није схватао тада зашто се један сународник толико труди да „Носталгија“ не добије награду. То га је веома увредило. Молио је да му се дозволи да три године живи ван граница Совјетског Савеза како би завршио три филма. Није желео заувек да остане у иностранству, али када му је речено да се прво врати и да ће све лично продискутовати, он је схватио да нема повратка у Италију ако се врати у СССР. Зато је био принуђен да одржи ту конференцију.

    Да, није му било одузето држављанство, али он је тако одлучио. И није му било лако. Штавише, било му је ужасно тешко што је одвојен од домовине. Заправо се на неки начин и обистинило пророчанство из филма „Носталгија“, јер се главни јунак није вратио. Није могао да уради „Жртвовање“ нити да постави „Бориса Годунова“. Имао је много пројеката које је желео да оствари, попут „Живот Светог Антонија“, филма „Хамлет“, али није успео.

    Нажалост, код нас се често заборавља какав је био совјетски период, каква је била епоха Брежњева, шта је то цензура, заборавља се колико је често вршен притисак на уметнике и да су људи буквално умирали јер им је било забрањено да раде, да се уметнички искажу.

    Да ли је истина да је ваш отац после одређеног времена почео лоше да коментарише филм „Иваново детињство, који је добио „Златног лава на венецијанаском фестивалу 1962. године?

    — Он никада није хвалио своје филмове. Мој отац је у својим дневницима писао: „Сви говоре да ја одлично снимам. Можда то радим боље од неких других колега, али ипак то што радим је лоше“. Такође, писао је: „Гледао сам поново ’Рубљова‘, све је лоше, много грешака“. То је драгуљ светске кинематографије. Већ пола века се налази у 100 најбољих филмова светске кинематографије, па ипак, отац је увек налазио некакве грешке. Он се веома критички односио према стваралаштву других, али најпре према сопственом. Нису га волели јер је говорио оно што мисли, отворено и директно. Та отворена критика је довела до тога да је имао много непријатеља међу колегама. Мој отац је био човек који није био спреман на компромисе.

    Да ли мислите да је Тарковски популарнији у инострантву него у самој Русији?

    — Мој отац је увек имао своју публику и без обзира одакле је, поклоници његовог дела имају једнак однос према филмовима, исто мисле о његовом стваралаштву. Осећања оних који први пут гледају Тарковског у иностранству, иста су као емоције Руса. То је невероватан квалитет, јер он је умео да дотакне душу, обраћао се човеку, а људи су свуда исти. Мој отац је увек говорио да је он руски уметник, и управо зато што је Рус, јасан је другима. Такође, сматрао је да ако буде радио као западне колеге, као италијански режисери, да би то била пропаст. „Добро, снимаћу у Италији, у Шведској, у иностранству, али то ћу радити као руски уметник“, тако је говорио мој отац.

     

    Тагови:
    Рубљов, "Андреј Рубљов", Андреј Тарковски
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога