Слушајте Sputnik
    Василиј Соколов

    Како је бивши сарадник КГБ-а заволео српску књижевност: За све су криве две девојке

    © Sputnik / Александар Милачић
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    0 390

    Василије Соколов, књижевни преводилац и публициста из Санкт Петербурга, заслужан је за десетине превода дела класичних и савремених српских писаца на руски језик. Недавно је боравио у Београду, где му је уручена традиционална награда Српског ПЕН центра за допринос промоцији српске културе у иностранству.

    Професионални пут овог човека био је „филмски“. Током студија је радио као туристички водич, а по стицању звања филолога, доспео је у руску контраобавештајну службу у Прагу. Касније је радио као главни цензор у администрацији Санкт Петербурга, да би потом, као „озлоглашени“ либерал, доспео у тим нове петербуршке владе Анатолија Собчака.

    Током свих тих деценија, није престајао да воли српску књижевност и да је открива руским читаоцима. Захваљујући Василију Соколову Руси могу да читају дела Мома Капора, Боре Ћосића, Давида Албахарија, Владимира Пиштала, Матије Бећковића и других српских писаца на свом матерњем језику.

    Неочекивана љубав

    А како је уопште одлучио да се посвети српском језику и књижевности, шта га је привукло? Василије Соколов нам одговора да су за ту одлуку пресудне биле — две девојке!

    „Спремао сам се 1964. године да упишем Филолошки факултет у Лењинграду, како се тада звао. Хтео сам да се бавим класичном филологијом, али су у комисији за пријем докумената за упис седеле две студенткиње. Питале су ме шта ћу с латинским и старогрчким језиком и предложиле ми да се упишем на Катедру за словенску филологију, на којој су и оне биле. Било је слободних места на одсецима за пољску и југословенску филологију. О Пољској сам, наравно, знао много, а о Југославији прилично мало. Одлучио сам да одем на српско-хрватско одељење“, прича Соколов.

    Током студија је радио као омладински туристички водич, што му је омогућило да усавршава српски језик. Тај посао је био и прилика да упозна Београд, у који је први пут допутовао 1967. године с групом совјетских студената. Становали су на Вождовцу. Боравак у српској престоници трајао је месец дана и био сасвим довољан да наш саговорник пожели да се бави превођењем српске литературе.

    Уручење традиционалне награде Српског ПЕН центра за допринос промоцији српске културе у иностранству Василију Соколову
    © Sputnik / Александар Милачић
    Уручење традиционалне награде Српског ПЕН центра за допринос промоцији српске културе у иностранству Василију Соколову

    Пут до угледног књижевног преводиоца, међутим, није био лак. Још током првих година студија добио је задатак да на руски језик преведе роман „Киклоп“ Ранка Маринковића. У то време је још био несигуран у своје познавање српског језика и културе, више стотина страница романа га је уплашило и помислио је да то, ипак, није посао за њега.

    Факултетску диплому је стекао захваљујући раду посвећеном „Роману о Лондону“ Милоша Црњанског. То га, међутим, није одвело у књижевне воде, него у — контраобавештајну службу. И то у Прагу.

    „Други језик током студија ми је био чешки. У Совјетском Савезу млади људи су након дипломирања морали да раде оно што им се понуди. Ја сам добио прилику да радим као преводилац у Чешкој, у совјетској војној контраобавештајној служби. Провео сам на том послу пет година. Тада сам већ био ожењен, морао сам од нечега да живим. То ми је било огромно искуство. Совјетску армију сам упознао изнутра, до длаке“, прича Василије Соколов. 

    Невоље са цензуром

    По истеку радног уговора вратио се у Совјетски Савез. Трагајући за новим послом, једног дана је прочитао оглас из Секретаријата за чување државних тајни у медијима. Пријавио се за посао и, као бивши цивилни службеник у КГБ-у, добио га одмах. Тако је постао цензор. Прво је био одговоран за научну и техничку литературу, а потом су му поверили да цензурише лепу књижевност, филм, телевизију и часописе.

    „Имали смо велику књигу с упутствима о томе шта је дозвољено, а шта није. Рецимо, тенковске дивизије су у неком књижевном тексту могле да се спомињу само у два до четири града, никако више од тога. Једном приликом ми је шеф за један роман рекао: ’Ово не можемо да пустимо‘. У роману је била реченица која описује како неки војник, који има најнижи подофицирски чин, стоји на обали Тихог океана, загледан у даљину. Шеф је тражио да се то избаци, јер не сме да се спомиње да на Камчатки постоји тенковска бригада, пук или дивизија. А ја сам га онда питао: ’А шта ако је војник дошао ту на одмор? Нигде не пише зашто је тамо, можда је демобилисан‘. Шеф је попустио, али је рекао да реченица остаје на моју одговорност“, каже Соколов.

    Због благог става према материјалу који треба цензурисати, прогласили су га либералом. Углавном је, како каже, имао разумевање претпостављених, али су му проблем правили партијски органи.

    „О свему што се тицало идеологије одлучивао је врховни партијски орган. Због тога сам важио за либерала, иако нисам био либерал него само нормалан човек“, прича наш саговорник.

    Цензура је, сматра Соколов, оправдана и корисна када је реч о техничким питањима, јер државне тајне морају да се штите. Када је о идеолошкој цензури реч, Соколов истиче да је она потпуно без смисла и да једино што може да изазове јесте отпор грађана.

    На основу података које су морали да цензуришу, запослени у Секретаријату су често пре свих знали да ће се нешто догодити. „Када је, рецимо, стигло наређење од партијских комитета да не сме да се објављује у штампи да службени пси једу месо, знали смо да ће ускоро бити несташица меса у продавницама. Много је таквих примера било“, прича Соколов.

    У друштву Собчака и Путина

    Након одласка из Секретаријата за чување државних тајни у медијима, сарађивао је с бројним часописима, водио издавачку кућу „Лењиздат“, а потом је постао председник Комитета за штампу при демократској влади Анатолија Собчака, „као ’чувени демократа‘ који је (месец дана) био у Америци“, прича Соколов уз смех.

    Убрзо после тога пребачен је на дужност директора Сајма књига у Санкт Петербургу.

    „То је био врло интересантан посао, мада тада нисам имао времена за превођење и књижевност. Мој шеф је у то време фактички био Владимир Путин, који је био шеф Комитета за међународну сарадњу, иако не могу да кажем да је то била права сарадња. Видео сам га два-три пута, поставио му нека питања и то је све“, наводи Соколов.

    На питање какав је утисак актуелни руски председник оставио на њега у то време, Соколов одговара: „Променио се много, говорим о спољном изгледу. Тада је био неупадљив, а сада је постао прави мушкарац“.

     

    Чешки менталитет у кутији шибица

    У новом миленијуму Соколов се коначно потпуно посветио књижевном превођењу. Каже да никада није желео да преводи са чешког језика, јер Чеси, за разлику од Срба, имају менталитет који је потпуно стран Русима. Ту разлику објашњава једном анегдотом из младости:

    „Неке ′75. или ’76. године ишао сам Прагом. Била је недеља, све је било затворено. Тада сам пушио, извадио сам цигарете, али нисам имао шибице. Видим, иде према мени Чех и пуши. Ја га питам на добром чешком језику да ли може да ми да шибицу да припалим цигарету. Он ми каже: Како да не. Дао ми је да запалим цигарету, вратио шибицу у кутијицу и рекао ми: Знате шта, младићу, у вашим годинама морате да имате своје шибице. То вам је чешки менталитет”.

    Један од омиљених српских писаца Василија Соколова био је Момо Капор, с којим је имао задовољство да се упозна и лично. Руски читаоци, како каже, одлично реагују на Капорова дела. Најпопуларнија је била његова „Сарајевска трилогија”, као и „Зелена чоја Монтенегра“.

    Сада, како каже, намерава да се посвети превођењу дела Борислава Пекића, који је неправедно изостављен на руском издавачком тржишту. Већ је прочитао његову причу „Човек који је јео смрт“, а верује да ће руским читаоцима, с обзиром на актуелне односе Москве и Лондона, посебно бити занимљива Пекићева „Сентиментална историја британског царства“. 

    Тагови:
    преводилац, књижевност, превођење, цензура, Српски ПЕН центар, КГБ, Момо Капор, Василије Соколов, Анатолиј Собчак, Борислав Пекић, Владимир Путин, Чешка, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога