Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Јустејн Гордер

    Јустејн Гордер за Спутњик: Своју планету смо начинили болесном

    © Фото : Novosti/Ž. Knežević
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    0 155

    Наш универзум препун је мртвих, окамењених планета, а Земља се налази у такозваној Златокосиној зони, у којој је све баш како треба за настанак живота. Та равнотежа, грађена пет милијарди година, веома је рањива, а реметимо је управо ми, људи. Ми смо своју планету учинили болесном, каже у разговору за Спутњик норвешки писац Јустејн Гордер.

    Миљеник читалаца широм планете, аутор чувеног „Софијиног света“, „Мистерије пасијанса“, „Луткара“, „Маје“, „Кћери директора циркуса“, у Београд је допутовао поводом објављивања српског превода свог новог романа, с поетичним називом „Баш како треба“ (у издању Геопоетике).

    То је, како Гордер наводи у поднаслову књиге, „Мала прича о скоро свему“. Главни јунак романа је Алберт, човек који након болног сазнања да му се ближи крај, одлази у своју колибу окружену природом и размишља о неким важним, суштинским питањима, покушавајући да схвати и разуме смисао свог постојања на Земљи.

    „Баш како треба“ је, пре свега, једна дирљива и дубока љубавна прича, али и филозофски роман о човеку и његовој улози у овом нашем загонетном универзуму, о космичким тајнама и чудима која наводе на многа питања, али нам дају и одговоре које, можда, нисмо у стању да видимо и препознамо.

    Ваш главни јунак размишља о космосу, о томе како је настао овај свет, наводећи нас да се заједно с њим чудимо универзуму радознало попут детета. А онда, када заклопимо књигу, укључимо телевизор, прелистамо дневну штампу, или прегледамо вести на интернету, магија нестаје. Све се одједном претвара у неку бесмислену смешу информација које потпуно замагљују суштину о којој говори Алберт. Како Ви видите данашњи свет, како бисте описали све оно с чиме се данас као цивилизација суочавамо? 

    — Ова књига представља једно размишљање, једну рефлексију. Ми данас ретко када застајемо да размислимо о животу, о живљењу. И заиста је премало тишине у нашем животу. Заокупљају нас ситнице и небитне ствари, одузимајући нам пажњу, а свет у којем живимо, наша планета, истовремено, има великих проблема због штете коју јој наносимо. Највећи изазов данашњице јесте питање како сачувати животни основ на овој планети, јер ми не знамо има ли друге планете на којој бисмо могли живети.

    Једно време сте додељивали награду за заштиту екологије, која је носила име Награда Софија, према Вашем најпопуларнијем роману. Да ли ће наш космос, тај победнички лоз“, како га Ви метафорично описујете, постати један од оних неуспелих универзума уколико наставимо да уништавамо природу? То није баш како треба.

    — Да, постоји непојмљиво много неопходних услова за настанак универзума, природних сила које су подешене тако тачно и прецизно, да су морале бити баш такве какве су биле да би овај универзум настао. Од прве микросекунде Великог праска било је зацртано да ће настати звезде и овај универзум овакав какав је. Он је, истовремено, препун мртвих окамењених планета. Наша Земља се налази у такозваној Златокосиној зони, у којој је све баш како треба за настанак живота. Та равнотежа, која је успостављана пет милијарди година, веома је рањива, а ми је реметимо. Реметимо, пре свега, кружење угљеника на планети. И уопште није претерано рећи да смо своју планету начинили болесном, управо као што Џејмс Лавлок истиче у својој књизи „The Vanishing Face of Gaia“ („Гајино лице које нестаје“).

    На београдској промоцији књиге навели сте, поред осталог, да су два питања кључна за нашу цивилизацију  шта је то свест и шта је био Велики прасак, као и каква је веза између њих. Као човек који се бави филозофијом, али је упућен и у космологију и астрофизику, како видите нашу свест, како се она уклапа у цео овај космички мозаик? 

    — Људска свест је једна велика мистерија, јер је довољно широка и даје нам могућност да појмимо свет, да схватимо да смо део природе. А то је ментални апарат који далеко превазилази наше потребе за живљење на овој планети. И сами смо што се тога тиче, јер коњи или свиње не размишљају о универзуму. Поставља се питање да ли је та свест случајност, или је то одлика природе овог универзума. О томе размишљам, а истовремено се питам има ли других универзума у којима је слична свест могла да настане.

    Пред крај књиге, Алберт и његова супруга Ејрин размењују дирљиве СМС поруке у којима бодре једно друго за тежак период који их чека. Савремена технологија се у овом Вашем роману користи баш како треба, само у функцији помоћног средства у стварном животу, а не као нешто што нас од њега удаљава. Да ли размишљате о свету који се изгубио у сајбер-простору, како се та врста стварности уклапа у питања на која тражите одговоре у овом роману?

    — Та СМС преписка на крају је суштински важна у овој причи, када је реч о техници нарације. Ејрин је у Аустралији, Алберт је у Норвешкој. Она је на другој страни планете, на другој страни дана у односу на њега. То ствара једну огромну раздаљину у сваком смислу. А онда се код Алберта, осамљеног у брвнари, појављује једна мистериозна особа, веома важна за њега. Алберт се пита зашто је тај човек ту, зашто је дошао у цик зоре, а СМС преписка с Ејрин даје му одговор на то питање. Мене фасцинира то што с овим апаратима, смартфонима, уз помоћ интернета, имамо приступ целокупном људском искуству. С тим телефонима потребна нам је секунда да допремо до некога у Кини, или Аустралији. И могуће је добити поруку од некога с друге стране планете. А ако у тој поруци пише да је неко у опасности, у могућности смо да спасемо ту особу на другој страни планете. У овој причи та СМС преписка има велико драмско значење. Многи читаоци су ми рекли да се сећају тренутка када су заплакали читајући ову причу, а то је управо када су читали Ејринин СМС. 

    У једном давном интервјуу рекли сте да је на Вашу уметничку свест огроман утицај имао Фјодор Достојевски. На који начин? Шта Вам је заједничко?

    — Мене фасцинирају велики приповедачи светске књижевности. Ту су, свакако, Кнут Хамсун, Томас Ман и Фјодор Достојевски, али морам признати да је можда највећи утицај на мене оставио аргентински писац Борхес, а посебно његове приповетке. Ту је и импулс епске књижевности, уметничких бајки, рецимо, Андерсенових, али посебно народних бајки које сам слушао као дете.

    Како Вас је љубав према филозофији довела до љубави према астрофизици и космологији? Не постављају ли те две области, заправо, иста питања и не покушавају ли да дају исте одговоре? 

    — Многа традиционална филозофска питања више се не обрађују у оквиру филозофије, него су прешла у домен природних наука. Питање о томе шта је космос, шта је универзум, више не постављају филозофи, већ се тиме баве астрофизичари и космолози. Узмимо, на пример, однос душе и тела, као традиционално филозофско питање. Рене Декарт је говорио о својој руци на столу, о томе како он одлучује да се та рука подигне, па се она диже. Али то данас није питање о ком бих дискутовао с филозофом, него с неурологом. Одговорност за бављење одређеним питањима је данас распоређена на разне науке. И многа питања која је филозофија постављала сада постављају природне науке и на њих проналазе одговоре. Узмимо за пример Алберта Ајнштајна — када је формулисао своју теорију релативитета, рекао је нешто фантастично важно за овај свет и универзум са становишта природне науке. Исто се може рећи за Дарвина, чије је откриће променило начин на који видимо свет и порекло живота на планети. Питање шта је живот је филозофско, али када су 1959. године Крик и Вотсон установили ДНК молекул, део тог питања је добио свој одговор. Многа питања су остала нерешена, на пример, шта је тамна материја, шта је Велики прасак, и њима се морамо бавити у оквиру науке, а не филозофије.

    Тагови:
    књижевност, роман, Геопоетика, Јустејн Гордер, Томас Ман, Фјодор Михајлович Достојевски, Норвешка, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога