Слушајте Sputnik
    Милена Павловић-Барили аутопортрет

    „Сан о Милени“: Тајна српске сликарке којој се дивио и Мусолини (фото)

    CC0 / википедија
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Рајко Мартиновић
    0 210

    Документарно-поетска представа „Сан о Милени“ изведена је у децембру у „Центру за културу Пожаревац“, у родном граду велике сликарке Милене Павловић Барили. Није мала ствар изнети причу о вероватно највољенијој и најпознатијој Пожаревљанки у њеном родном граду. А ко је у ствари била Милена?

    Сликарка српско-италијанског порекла, једна од ретких афирмисаних представника надреализма у српском сликарству, чланица уметничке групе Лада, сарадница часописа „Вог“, готово непозната домаћој јавности до педесетих година 20. века и претеча онога што данас зовемо мултимедијалним уметницима, рођена је 1909. године у Пожаревцу у браку италијанског композитора, путописца, музичког критичара, песника и ратног дописника из Србије током Првог светског рата Бруна Барилија и Данице Павловић, праунуке најстарије ћерке Карађорђа Петровића — Саве.

    Занимљиво порекло које је сигурно Милену и усмерило ка ономе што је постала и по чему је данас знамо.

    Са редитељком и драматургом Јеленом Богавац разговарамо о представи и о томе како су она и глумци видели велику сликарку и како су то пренели на позоришне даске.

    Јелена Богавац, редитељ, драмски писац
    Јелена Богавац, редитељ, драмски писац

    Зашто баш Милена? Да ли је њен кратки, али надасве богати, живот био довољно јака инспирација да се све то преточи у позоришну представу?

    — Биографија Милене Павловић Барили је кратка, експлозивна и тиче се свега базичног у уметничком трагању и постизању себе у свом уметничком хабитусу у односу на тржиште, у односу на егзистенцију, у односу на потврду свога рада и себе као уметника. Живела је у много светских градова, на крају је срећу и тотално остварење пронашла у Њујорку, где се њен живот и завршио 1945. у 36. години. У њеној биографији, заправо у тим сликама, пронашли смо и неко огледало за своје место у друштву и у трагању у уметности. У том величанственом препознавању смо схватили и да говоримо кроз Милену и о себи самима и да та машина просто ради. Да нека чудна, њена струја покреће нашу машину. Зато је ово за мене било једно од најчаробнијих искустава које ми се догодило после дуго времена у позоришту. Онај тренутак када позориште потпуно прелази у неко изворно, али и ритуално осећање нечијег присуства, дозивања неког добра, један од оних чаробних тренутака када осећамо да нас заједно држи нека чудна сила, магија…

    Шта је њеној животној причи дало ту врсту необичности и атипичнпости?

    — Милена је биће дихотомија. Она је биће судара. У њој се сударају са једне стране италијанска и традиција куће Барили, који су сликари од 14. века, и са друге стране породица Павловић са прелепом Даницом, која је успела да својим ангажманом Милену изведе до самог врхунца њених уметничких прегнућа, пре свега професионалних. А са друге стране, Милена је андрогено биће. У њој се судара и мушко-женска дихотомија. Она је подељена и сударена, а опет сабрана. Милена је постдрамски лик, да тако кажем. У њој се заиста налазе цивилизацијски судари. Из тога настаје неко летеће биће, које је стварно биће са тајном и биће које је оставило знакове о свом присуству, као што разумемо знакове о присуству добра. Њено сликање портрета различитих мушкараца и жена, у којима заправо у свакоме постоји њено лице, схватила сам као присуство добра и светла на много нивоа и у много различитих људи. Уз све то, Милена је била номад, вечити путник, а кофер је био њена звечка…

    Милена Павловић Барили
    Милена Павловић Барили

    Када редитељ и аутор све ово сабере са оволико одушевљења једном личношћу, како уопште пакује ову позоришну причу? Шта је оно што све елементе држи на окупу?

    — Естетика Милене Барили. Ово је сликарска представа. Представа која комуницира на ликовном нивоу…

    Али, представу прати и видео рад?

    — Да. Сав видео-рад је изведен из њених слика. А у видео-раду је изврсно интервенисао Игор Марковић, тако што је сасвим мало анимирао извесне детаље. Да ли је то вода, да ли су то крила, срце, рука, кончић…Њени радови су јако згодни за анимирање, посебно они којима приказује себе кроз аниму и анимуса кроз девојку, и сликарку, и стрелца. Видео може сада да постигне оно што у Миленино време није било могуће, али је божанствено испратити то њено уписивање у свачије лице.

    Милена Павловић Барили, илустрација из часописа „Вог“ — Топло ружичасто са хладним сивим
    Милена Павловић Барили, илустрација из часописа „Вог“ — Топло ружичасто са хладним сивим

    Глумци у овој представи су Тијана Вишковић, Александра Вељковић, Јован Здравковић и Марко Панајотовић. Ко су јунаци који се појављују у представи? Да ли се можда појављује Мусолини, који је веома ценио њено сликарство? Када је била млада сликарка, излагала је у Италији и тада ју је и приметио…

    — У основи смо поставили једну породичну констелацију у којој Бруна Барилија игра Марко Панајотовић, а с друге стране, Даницу игра Александра Вељковић, док Милену и Милену стрелца играју Јован и Тијана Вишковић. У тој породичној констелацији смо направили мрежу односа, из којих смо даље извлачили које још функције ти основни ликови могу да играју у представи. Онда се заправо Марку Панајотовићу, који је иницијално Бруно Барили, допало да игра и Мусолинија и неког немачког официра који је смештен код њих у кући током рата и који је доста тога лошег учинио Даници, чак је и пуцао у неке Миленине актове. Цела та „вожња“ са спознајом фашизма за Милену и Даницу је била катастрофална и тешка. Даница у једном дијалогу, позивајући се на њихово италијанско и немачко порекло, каже: „Мила моја, ја не могу да верујем да су нас поробили и да се овако иживљавају над нама људи у чије смо школе ишли, којима смо веровали.“ Јако је чудно наћи у себи окупатора себе, а то се њој заиста десило и то срце очигледно није могло да издржи, као и многе друге ствари. Миодраг Ковачевић који пева феноменално, један је од заиста најдивнијих тенора на нашој сцени, поред тога што је велики истраживач и изванредан перформер. Он је ту као нека врста воајера и покретача целе приче. Заправо, цела представа је формирана око његовог сна о Милени, а његов сан о Милени је сан у коме он објашњава како у себи стално мери да ли је ушао у туђу кућу и узима нешто што припада Милени и Барилијима, или је на правом путу и сме даље да настави да је тражи и да се њоме бави. Мени је та његова запитаност након девет година бављења и обожавања и праћења пута једне жене била невероватно помамна, да покушамо да одговоримо на то питање — да ли смем да је сањам или да то више не радим.

    Милена Павловић Барили — Поштанска марка Југославије из 1977. — Аутопортрет (1938), уље на платну
    Милена Павловић Барили — Поштанска марка Југославије из 1977. — Аутопортрет (1938), уље на платну

    Сликарка, илустраторка, песникиња и, како се каже у најави представе, претеча мултимедијалне уметнице код нас Милена Барили, почетком прошлог века је постала симбол слободне жене, довољно самосвесне, образоване, даровите и способне да крене својим путем и да успе. Да ли би жене могле да крену да на Миленин начин размишљају о себи и о свом месту у свету данас, век касније?

    — Не волим да дајем лоше прогнозе о томе на ком смо путу и докле смо стигли. Нисам сигурна да се нешто много променило. Немам утисак да је жена остваренија, вољенија, самосталнија. То су све ситни кораци у серији корака које треба направити. Често се уљуљкујемо у једну паланачку атмосферу, која нас тако малограђански штити и склања са ветрометине нечега што се зове борба за слободу, борба за себе, борба за израз, борба за самосталност и спознаја свог комплетног идентитета који је саткан од најразличитијих дихотомних судара.

    А о свему томе на неком много тананијем и удаљенијем плану говори представа „Сан о Милени. Када ћемо је гледати у Београду?

    — Представа ће сигурно у фебруару и марту гостовати у Битефу, али је наша основна идеја да је играмо у што више музејских и галеријских простора. У преговорима смо са Музејем савремене уметности у Београду, па ћемо играти и тамо, уколико она буде задовољавала њихове естетске стандарде. Добре су реакције и из региона, па мислим да ће представа имати леп и дуг живот и да је јако важно што ће се играти и бити на редовном репертоару у Пожаревцу. Заправо, та матична позиција нам је можда и најважнија.

     

    Тагови:
    Милена Павловић Барили, Јелена Богавац, Парма, Пожаревац, Њујорк
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога