Слушајте Sputnik
    Матија Бећковић и Пуриша Ђорђевић

    ЕКСКЛУЗИВНО Пуриша за камером, акција: Матија! (видео)

    © Sputnik / Дејан Симић
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Дејана Вуковић
    0 110

    Песму „Кад дођеш у било који град“ казиваће улице, лица у пролазу, ђаци, облак, птица, открива редитељ Пуриша Ђорђевић детаље документарца о Матији Бећковићу, који ових дана почиње да снима.

    „Књигу снимања написао сам пре десет дана, а њена почетна реченица гласи: ’Волео бих да падне снег и да се у том снежном наносу сретнемо са Матијом Бећковићем, јер сматрам да ћемо се помоћу мале олује од снега боље приближити његовим стиховима‘. Ето, то је почетак, прва слика“, открива ексклузивно за Спутњик редитељски бард Пуриша Ђорђевић први кадар документарца „Матија“, који ових дана почиње да снима. 

    Његов јунак није нико други до прослављени песник Матија Бећковић.

    Са жељом да сазнамо што више детаља који су претходили овој причи, питамо песника који му човек рече да ће се наћи на филму и како се снашао у главној улози.

    „Пуриша је неуморан“, објашњава Матија, „он непрестано говори у филмовима. То би могао бити филм, то је одлична идеја за филм… И тако већ годинама слушам од њега о његовим плановима, тако да ме није зачудило кад сам ја дошао на ред. Пуриша је, пре свега, изванредан писац, а све то што пише, па и филмови које снима, увек су песнички, поетски, лирски. Ево, сад је казао да би волео да буде снега кад се буде снимало. Одмах сам се сетио да имам једну цедуљицу од Вере Павладољске коју сам срео у Ваљеву, 9. децембра 1956. године. Био је снег… Е, сад, која сила то све повеже накнадно и учини да све то постане нешто више од голих чињеница — заправо је прича о уметности.

    Да се човек одлучи за тему, вели Пуриша, не мора да лично познаје човека. 
    Важније је, каже, да нешто сазна о тој будућој теми, како пише, како живи, с ким се дружи, да ли су та дружења у неким годинама била опасна…

    „Оно што је мене привукло Матији јесте његова љубав према Вери. Зато је основа за будући сценарио, односно будући филм, почетак његове песме: ’Кад дођеш у било који град…‘. Размишљајући о сценарију на почетку, дошао сам на једну афилмску идеју која ми се претворила у врло важан део будућег филма. Наиме, замислио сам да ту песму не говори Матија. Тачније, да он само почне, а да је настављају улице, лица у пролазу, ђаци у Ваљеву, жене на пијаци, можда чак и неки сељак који пролази, можда и неко ко са прозора цитира те стихове. Можда да то буде облак који пројури или птица која се заустави. Све су то за мене живи створови који ће једноставно цитирати целу песму, с тим што би финале у сваком случају припало песнику.

    Матија би се у тим кадровима појављивао као човек који слуша све те људе који читају његове стихове… Предвиђам у књизи снимања, и то да Матију, кад под снегом изађе из куће, заустави у пролазу један дечак који је кренуо у школу. Дечак га слика, дође до њега, покаже му слику, али ми видимо да то није слика него стихови песме ’Кад сам био мали‘. Верујем да ће то бити једна од лепших сцена.“

    За Бећковића то није само сцена већ — поезија.

    „Да, то је само њен превод на други језик и слике, на живот. Слушам шта Пуриша говори и пратим ту причу као да се не ради о мени, као што се заправо и не ради. То су све ствари дубље од памети. Занимљиво је да у наше време, кад постоје толика техничка средства и кад скоро свако има камеру и непрестано смо изложени бомбардовањем свих могућих екрана, кад у једном телефону има више него што је некад било у целој цивилизацији, ипак ту, мислим у наше време, промичу поред толиких камера толики људи о којима није ништа забележено. А кад је била само једна камера, она је тачно знала кога да слика и шта да забележи. Међутим, кад бисмо сад погледали шта има у овим нашим видеотекама, нашли бисмо два-три снимка: Андрић иде кроз неки парк испред куће где је становао, Црњански чита на радију једну песму… Више имају ови што су у паровима и задругама, читаве новине прате то што они говоре и заправо већ живе пред камерама и пред очима света.

    Сама Пуришина идеја да једног свог савременика и пријатеља тако преведе на ту траку и да то такво виђење овековечи јесте нешто што мени може да ласка, али ту има нешто много важније од мене. Лепо је и дирљиво да поред толиких личности који дрмају светом и не знам каквим се све пословима баве, да се сад Пуриша, са својом биографијом и делом, посвећује једном песнику у времену када се каже да су песници своје отпевали и да је та лабудова песма давно завршена. Одједном, он све то пренебрегава и игнорише и зумира тако једну личност и неку љубав и неки град и неку песму и онда просто видите да уметност односи победу над свим овим што сваки дан слушамо и гледамо.“

    Редитељ Ђорђевић напомиње да је пред њим, уз све што рад на филму подразумева, и један посебан задатак.
    „Филм мора да изазове она осећања која ја имам према Матији — да га волим и да га мрзим. То је особина сваког доброг филма, да у једном кадру кажеш — ово је лепо, а већ у следећем — чуди ме да је режисер то употребио.“

    „Биће ту и сцена попут оне у којој Матија звони на једна врата на којима се појављује Алекса Ђилас, син његовог пријатеља Милована Ђиласа. Ми морамо у филму да констатујемо да је у време када је Милован Ђилас био заточен сам са собом, Матија био једини човек који је понекад звонио на његовим кућним вратима.

    Ово ће бити само једна епизода о његовом животу, али важна, зато што личи на Матију да његова поезија нема страх да ће једнога дана нестати, као што ни он није имао страх да ће, ако се буде виђао са Ђиласом, то нестати.“

    Да ли ће Ђорђевићев филм успети да одгонетне тајну песничког стварања и живота, тајну коју је створио један град и једна љубав, а онда је један језик претварао у хлеб и тело поезије? 

     

    Кад ова прича прође кроз седам деценија грађену филмску лабораторију Пурише Ђорђевића, хоће ли остати само прича или ће се и она сама претворити у песму?

    У песму, верује песник.

    Завирујући у књигу снимања сазнали смо да ће у првом кадру падати снег, што значи да ће снимање ускоро почети. Но, у одговору када ће се „Матија“ наћи пред публиком, редитељ остаје тајанствен.

    „Ми ћемо почети по зими нешто да снимамо. Онда ћемо мало сачекати. Мораћемо посећивати Матијино родно место, мораћемо посећивати Ваљево. Већ на почетку филма Матија мора да исприча ту трагичну судбину његовог оца. Као што мора посебно да се нагласи та страшна вест коју је добио из болнице да је Вера Павладољска умрла. Он је то констатовао стиховима, али та страшна реченица мора да буде јасно назначена, утолико пре што га прати кроз цео живот.“

    Тагови:
    Пуриша Ђорђевић, Матија Бећковић, култура
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога