Слушајте Sputnik
    Бранка Оташевић

    Како је телевизијски програм најавио трагедију

    © Фото :
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    1750

    Радио-телевизија Србије објавила је поводом свог 60. рођендана књигу „Екран као огледало“, у којој су сабрани текстови телевизијске критичарке Бранке Оташевић, објављивани осамдесетих и деведесетих година прошлог века у дневном листу Политика.

    Зборник телевизијских критика Бранке Оташевић подсећа нас на златно време телевизије и врхунске новинаре, репортере, водитеље и уреднике који су осамдесетих година, у техничким условима потпуно другачијим од данашњих, стварали култне телевизијске емисије и програме. Али и на тежак период деведесетих, када је телевизијски програм постао свакодневно сведочанство о друштву у кризи, оптерећеном сиромаштвом и бедом, сломљеном трагедијама, које се тескобе ослобађало кроз необуздани национализам с једне, и кича без граница с друге стране.

    „Ову књигу доживљавам као прилог новој култури сећања. Брзо заборављамо и потписујемо оно што нам је било тешко, па потоне у сећању и оно што је било лепо. Управо у томе је смисао ове књиге: моја генерација ће оживети лепе и мање лепе тренутке уз телевизијски екран, а млади људи који живе у потпуно новој култури друштвених мрежа, индивидуалног гледања у таблет и телефон, тешко ће моћи да замисле шта је значило осамдесетих када серију пратите, рецимо, сваке суботе у одређено време и немате могућност враћања напред-назад, прескакања реклама, померања времена. Њима ће то личити на неко пећинско доба, али није лоше да о томе размисле и да схвате да је некада постојала таква врста комуникације и дистрибуције“, прича Бранка Оташевић у разговору за Спутњик.

    Последње две декаде прошлог века су у изразитом контрасту, у културолошком, друштвеном и политичком смислу. Због чега сте одабрали овај период рада телевизије?

    — То је период у којем сам континуирано писала телевизијску критику у Политици, па су самим тим склопљене две целине које се добро надовезују једна на другу. Почела сам да пишем телевизијску критику управо почетком осамдесетих, у време када се телевизија много гледала, а програм био врло разноврстан и добар. Сви смо гледали загребачке, сарајевске, београдске емисије, па је на том унутрашњем плану постојало здраво такмичење. Знало се да најбољи квизови долазе из Загреба, на челу са чувеном „Квискотеком“, а да најбољи забавни, хумористички програм долази из Београда. Телевизија Београд је имала и изванредан школски програм и амбициозно рађене емисије за децу. Било је занимљивих покушаја са шоу-програмима, забавном, популарном музиком. То је било време после Титове смрти, када су се овде појавиле неке слободе, нешто што моја рецензенткиња Милена Драгићевић Шешић назива контракултуром, омладинском културом, алтернативном сценом. Онда су дошле деведесете, током којих је политика почела полако да нагриза наше животе, а затим их je потпуно прогутала. Девета деценија се фатално завршила и за саму Телевизију Београд — страдало је 16 људи, срушена је телевизијска зграда у Новом Саду, тако да је та декада овом збиру текстова дала прилично озбиљан и драматичан тон.

    Да ли сте на основу тог пажљивог и детаљног праћења телевизијског програма, поготово крајем осамдесетих и почетком деведесетих када су почели турбулентни политички и друштвени догађаји, могли да наслутите трагедију која ће уследити?

    — Када је прекинуто преузимање недељом заједничког „Дневника“, који је био мера заједништва, када је сваки студио почео да ради свој дневник, већ је било јасно да почиње разилажење. То је у почетку изгледало безазлено, али је имало далекосежне последице. Информативне емисије су постале места за полемику, и то у лошем смислу речи. Из Београда се пребацивало Загребу, из Загреба Сарајеву, и пред тим изазовима су се поједини новинари показали као лоши професионалци, а добри пропагандисти. То није ништа ново у глобалним размерама, али се, нажалост, понавља и данас. То ме је навело да помислим, можда наивно, да би подсећање некога могло да наведе да не понавља исте грешке. Немам илузија да ће ову књигу читати политичари, чак и данашњи новинари, али мислим да би било корисно да је читају телевизијски гледаоци и да на основу примера из прошлости лакше разумеју и препознају облике медијске манипулације. Важно је да људи науче да нађу више извора вести да би дошли до сопственог сазнања о стварности, да би били отпорнији на оно што медији, кад се ставе у службу политике, раде у наметању одређеног система мишљења.

    Бранка Оташевић
    © Фото :
    Бранка Оташевић

    Један од текстова у књизи носи наслов „Америчка инвазија. Како се осамдесетих година гледало на све већу „американизацију медијских садржаја, пре свега забавног програма?

    — Треба разумети то време. Тек је почела да се појављује сателитска дистрибуција, нешто касније каблови. Тада није било лако доћи до великих светских дистрибутерских кућа које сада допиру до сваке тачке на планети. Телевизија је тада била опште добро и у понуди серијала и филмова није смела да се руководи само комерцијалним ефектима, него је морала да одржава равнотежу између америчке продукције, која је била највећа и најагресивнија и других кинематографија и серијских наслова који су стизали из других делова света. Касније је дошло до неразумне утакмице јавног сервиса с комерцијалним телевизијама. Дошло је време када су такозвани рејтинг, шер и други видови механичког мерења гледаности постали закон. Бесмислено је, наравно, правити програм који нико неће гледати. Телевизија Београд, односно РТС, мора да прати потребе гледалаца, нове програмске форме које настају захваљујући развоју технике и медијске технологије, али мора да сачува културолошки и уметнички стандард. У ово наше време, без обзира на појаву интернета и друштвених мрежа, ипак је за већину људи најмоћнији медиј телевизија која ствара систем вредности, може да утиче на трендове у разним областима живота — од тога шта ћемо обући, јести и ког ћемо кулинара гледати у телевизијским кухињама, до тога како ћемо правилно говорити. Ако новинари РТС-а не поштују језички стандард, не можемо да се жалимо на слабу говорну културу коју овде у Србији, нажалост, имамо. Јавни сервис не треба да тежи експерименту, ексклузивности која неће бити доступна просечном гледаоцу, али не сме ни да се срозава на примитивизам, таблоидизацију, сензационализам. Добри професионалци, школовани медијски људи, могу да нађу решење за све, ако то желе и ако имају храбрости, јер данас, да би неко био добар и поштен новинар у Србији, под политичким притисцима са свих страна, треба да буде храбар. Апсолутно није лако остати на путу објективног, поштеног и професионалног новинарства.

    Шта Вам као професионалном телевизијском гледаоцу највише недостаје на телевизији и шта највише замерате телевизијском програму?

    — Највише ме нервирају ријалити-програми. Довољно је видети пет минута било ког програма те врсте да човеку буде јасно да губи време и да сам себе понижава. После извесног времена престала сам и да пишем о ријалити-програмима, јер у три текста можете да кажете о њима све што треба да се каже. Свако сувишно писање о таквим програмима представља рекламу за њих. Мислим да их треба прећуткивати, игнорисати, и стално се надам да ће, коначно, сами од себе нестати из медијске сфере.

    Сметају ми и ниво и врста комуникације на телевизији. Нема културе дијалога, мирног разговора, поштовања саговорника. Много је свађе, агресије, а то говори о општој нервози која влада међу људима. Ваљало би да има више образовних и дечјих програма, мора се наћи начин да се нова генерација одвоји од мобилних телефона, од игрица и Фејсбука. Увек се, наравно, може рећи да би језик којим се говори могао да буде бољи. Ко хоће да се бави јавним послом било које врсте, а новинарством поготово, мора да негује леп српски, матерњи језик, не сме да га сиромаши. Новинари би морали много више да раде на себи.

    Тагови:
    РТС, књига, Србија a
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога