Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Бранислав Лечић у филму Три карте за Холивуд

    Има ли држава икаквих проблема, осим љубавних (видео)

    © Sputnik /
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Дејана Вуковић
    1263

    Најмлађи дигитално рестаурисани филм „Три карте за Холивуд“ недавно је „у новом руху“ приказан у Југословенској кинотеци. По аплаузима и узбуђењу које је изазвао стекао се утисак да је реч о премијери новог филма, а не о антологијском остварењу редитеља Божидара Николића из 1993. године.

    Филм „Три карте за Холивуд“ није изгубио на шарму и духовитости, нити су се реплике његових јунака излизале у деценијама дугој употреби у свакодневном говору. А није ни у комедију смештена метафора о власти, русофилима, американофилима, увек присутној некој кубанској кризи, изгубила на актуелности.

    За редитеља Божидара Николића, ништа од тога није неочекивано.

    „Не треба ту велико објашњење. Догодило се да филм није изгубио на актуелности. Што смо тада мислили, мислимо и данас“, каже Николић за „Орбиту културе“ у којој се, заједно са глумцем Браниславом Лечићем, присетио дана снимања.

    „Ја сам све то преживео и све је то снимано из мог плексуса. Свака та сцена је преживљена. Никад нећу заборавити, рецимо, последњу сцену. Био сам војник у Билећи и јављено је да Тито треба да дође. Војска је спремала Билећу, чистила је и фарбала три месеца то мало место и чекала Тита, али десило се да су лимузине само пролетеле и запрашињале војску која га је чекала и наставиле за Дубровник. Тито је био господин човек, сад ће он у Билећу да свраћа…“

     Ту причу и још много тога сугерисао је сценаристи филма, недавно преминулом Жељку Мијановићу.

    „Био је то диван писац који је умео да саслуша и разуме шта желим и феноменално би то урадио. Онај крај, кад Лека изговори: ’То, милицијо моја, гвоздена песницо комунизма‘, Жељко је написао у једном даху. За исто онолико времена колико то Лека изговори, Жељко је написао“, сећа се Николић.

    А да је реч о нечем изузетном, о улози која може да обележи каријеру, знао је Бранислав Лечић, истиче, већ при првом сусрету са текстом.

    „Кад сам од Боже добио сценарио на читање био сам одушевљен. Прво зато што волим то јединство наше приче из прошлости и елемената који су везани за менталитет нашег народа. Такође, волим да радим комедију, не ону тривијалну, површну, него комедију засновану на трагичним особинама народа, догађаја или времена којим се филм бави. Кад је Божа то понудио, исте секунде сам се везао за Гаврилов лик, рекао сам: ’Ово је писано за мене‘“, открива Лечић и одмах нуди објашњење шта је то у сада већ антологијском лику Гаврила Милентијевића било тако очаравајуће:

    „Гаврило је сублимација свих ликова које сам у животу видео, а који имају те особине. Што је најцрње, то је део менталитета који се протеже до дана данашњег и питање је да ли ћемо се ми икада у ствари суштински ослободити наших Гаврила Милентијевића, који су у стању да издају све због идеологије, или у најмању руку газде који ће их слепо водити, а они још са већим слепилом извршавати оно што је вођа хтео“.

    „Нисам ја са Леком много ни причао о улози“, додаје Божидар Николић. „Он је носио лик и играо га. Ја сам једино водио рачуна о континуитету између прошлог и новог кадра.“

    Гаврилова искључивост за Лечића представља основу комуникације на којој се ствара друштво које је у прогону унутрашњих непријатеља.

    „Мој јунак то свесрдно ради, чак по цену да унутрашњег непријатеља тражи у својој породици, а то значи у свом брату, оцу, својој сестри. Тај заразни елемент је поштован и стимулисан од стране власти, протеже се у дубину друштва и производи ефекат који видимо на крају филма када су сви једни против других, сви у рату и на крају завршавају са расцопаним главама, модрицама и у камионима који их одвозе у затвор. Кад им Гаврило Милентијевић на крају каже: ’Никакав сте ви народ! Направићемо ми бољи народ. Сви ћете ви бити народна милиција и знаћете да поштујете и да чувате власт‘, то је матрица која је применљива у сваком тренутку нашег одрастања ка демократији‘, објашњава Лечић.

    Да филм „Три карте за Холивуд“ не сме бити само „смешан“, као и да та његова одвојеност од реалности која изазива смех мора носити и неке дубље поруке, знао је од првог тренутка његов редитељ, који је још у студентским данима добро савладао једну лекцију.

    „Кад сам био на трећој години Академије ишли смо на екскурзију у Немачку“, сећа се Николић. „У Берлину, студенти њихове академије пуштали су нам њихове филмове, ми њима наше и после тога смо дискутовали. Свака се дискусија завршавала свађом, толико смо били строги једни према другима. Сећам се да ме је тада један студент, Немац, питао ко финансира наше филмове. Ја сам рекао: ’Држава‘. А он ме је питао: ’Да ли та држава има икаквих проблема сем љубавних?‘. А наше су студентске вежбе заиста све биле љубавне. И ја од тада то имам у глави, и кад год треба да радимо филм, да пишемо сценарио, знам да то мора бити нешто што није само љубав, него нешто што ће средини у којој живимо отворити очи, показати нешто. Зато ниједног тренутка док сам радио ’Три карте за Холивуд‘ нисам снимао комедију. Ја сам само из угла комедије снимао нешто што је живот. И што је истина, сурова истина.“

    Тагови:
    филм, Божидар Николић, Бранислав Лечић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога