Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Сцена из опере Ловци на бисере Опере Санкт Петербурга

    Данашње зло — човека поред нас нешто боли, а ми се не осврћемо (видео, фото)

    Мадленианум
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    1241
    Пратите нас

    Ђаво је зло које накупљамо у себи. То је равнодушност. Достојевски је писао о томе да су дечје сузе страшније од било које светске катастрофе. Бомбе убијају хиљаде деце, а ми спокојно пребацујемо ТВ канале. Дакле, у нама већ седи сотона, упозорава у разговору за Спутњик руски редитељ Јуриј Александров.

    Оснивач и уметнички руководилац Опере Санкт Петербурга Јуриј Александров, диригент Максим Валков и оперска уметница Олга Воробјова
    © Sputnik / Радоје Пантовић
    Оснивач и уметнички руководилац Опере Санкт Петербурга Јуриј Александров, диригент Максим Валков и оперска уметница Олга Воробјова

    Протекле седмице у Београду су наступили уметници Опере Санкт Петербурга, чији је оснивач и уметнички директор угледни руски редитељ Јуриј Александров. Осмог маја на сцени Народног позоришта у Београду изведена је опера Жоржа Бизеа „Ловци на бисере“, док је 10. маја у „Мадленијануму“ изведена опера Шарла Гуноа „Фауст“.

    Поводом гостовања у српској престоници, Спутњик је, поред Јурија Александрова, угостио и диригента Максима Валкова и оперску уметницу Олгу Воробјову, шефицу трупе Опере Санкт Петербурга.

    „Довели смо овде две потпуно различите представе. ’Ловци на бисере‘ су елегантна француска оријентална бајка за одрасле, у којој публика ужива у мелодији и упловљава у једну чаробну атмосферу. ’Фауст‘, напротив, има чврсту конструкцију, то је театар са смислом, у којем саопштавамо свој однос према савременим проблемима. Основна идеја у ’Фаусту‘ јесте да човек није животиња, није део стада. Он је индивидуа. Зато је веома важно да сачува најбоље особине које му је подарила природа — верност, љубав, способност за подвиг. Данашње друштво је, међутим, ’зомбирано‘, због чега не може свако да нађе у себи снагу да се избави из тог зачараног круга. За то је потребан напор, потребан је херој“, каже у разговору за Спутњик Јуриј Александров.

    Представа има веома једноставну декорацију — све је у црним, црвеним и белим тоновима. Због чега?

    ЈУРИЈ: Зато што је у животу углавном све веома просто. Ми у представи све огољујемо — постоје црни периоди у животу, бели периоди, крвави периоди. Као да играмо представу на празном листу папира.

    Поједини критичари су ову представу упоредили с филмом „Лет изнад кукавичјег гнезда. Али ви имате објашњење: лудница је дошла код нас. Како да се избавимо, шта да радимо?

    ЈУРИЈ: Треба остати човек. Чак и по цену живота. Због тога Фауст и не може да живи. У две опере имамо два потпуно различита финала. У Бизеовом финалу „Ловаца на бисере“ главну јунакињу Лејлу и њеног љубљеног ослобађа великодушни владар — он жртвује свој живот, а они морају да беже. Помислио сам да не може бити среће на туђој ватри, због чега сви завршавају у њој. Мој огањ је, међутим, благодатни, као онај у Јерусалиму. И освећује их. А у „Фаусту“ одузимам живот Фаусту, јер он не може да буде ђаволов шегрт. Он остаје човек, јер је и Маргарита остала човек. То је подвиг. Ми морамо да нађемо у себи снагу да останемо људи.

    А како препознати Мефиста око себе данас, како се борити против њега? Одговара ли ваша представа на то питање?

    ЈУРИЈ: Потребни су одређена интуиција и свест о томе да ђаво више није персонификован, то је зло које накупљамо у себи, то је равнодушност: човека поред нас нешто боли, а ми се на то не обазиремо. Достојевски је писао о томе да су дечје сузе страшније од било какве светске катастрофе. Бомбе у Србији, Сирији, Либану — умиру хиљаде деце, а ми спокојно пребацујемо канале. Дакле, у нама већ седи сотона. Нико од нас не дрхти због свега тога и не труди се да нешто учини. Због тога ја Мефиста не бих персонификовао. Видим га као делиће једног великог зла који једнога дана могу да се споје и изазову катастрофу. Да би се то избегло, можда има смисла да разговарамо о тој теми. Ми представу „Фауст“ играмо веома огољено. Из све снаге. Улог је веома велики, тако да се ту не може бити лицемеран. Мада, неки су „Фауста“ играли попут „Ловаца на бисере“, у романтичарском маниру: љубавни дует, баште, цвеће. Код нас је то једна веома тешка прича. Немачка естетика, Гете.

    Максиме, шта је вама као диригенту посебно важно у представи „Фауст?

    МАКСИМ: Да је преживим. Обично, након првог чина који је прилично обиман (траје сат и по), а у ком се практично ништа не догађа, јер је то експозиција, ја размишљам: Зар је могуће да смо тек на почетку? Тада већ желим да идем кући, а не могу. А онда у другом чину адреналин одједном почиње да расте и дуго након тога не могу да се смирим. Представа те просто обузима, и сам умиреш с Валентином, трујеш се заједно с Фаустом… с Маргаритом… све се догађа као да сâм то проживљаваш. Од „Фауста“ се једноставно не може побећи. Како време извођења представе протиче, накупља се све више енергије. Потребно је сачувати некакав здрав разум, а мени у томе помажу друге представе, попут „Ловаца на бисере“ с предивном музиком и потпуно другачијом естетиком.

    „Ловци на бисере су лирска опера. Због чега се она тако ретко поставља на сцени?

    МАКСИМ: Потпуно непознати млади композитор Жорж Бизе имао је пријатеље који су му рекли да је отворен конкурс за најбољу оперу и да ће победник добити прилику да она буде постављена у театру. Он је тај предлог покушао да одбије, рекавши да никада није писао оперу, а и да има врло мало времена. Они су га ипак убедили и нашли му двојицу либретиста. Бизе је компоновао толико изванредну музику, да су либретисти, када су је чули, рекли: „Да смо знали да је композитор такав мајстор, написали бисмо много бољу причу“. То је прича ни о чему, али оно што купује гледаоца, ако се представа игра искрено, јесу однос двојице пријатеља, љубавни троугао, сва та топлина. Гледалац се заноси тренутком, а томе доприносе и сценографија, и светлост, и што је најважније — музика. Свака нумера је хит. Таквог композитора мелодичара је немогуће наћи данас.

     

    У свакој представи веома су важни сами солисти. Олга, како протиче процес рада с њима?

    ОЛГА: Слажем се с Јуријем Исаковичем, који се никада не умори понављајући да имамо најбољу трупу. То је истина. И веома смо поносни због тога. Сваки наш певач је изабран с посебном пажњом. И за „Ловце на бисере“ и за „Фауста“ потребна је веома озбиљна припрема, не само вокална него и глумачка и интелектуална.

    Како се разумеју диригент, редитељ и солисти у вашем ансамблу, чија је реч последња?

    ЈУРИЈ: Театар је диктатура, али добровољна! Ми не можемо да пружимо велику финансијску добит уметницима, они долазе у театар свесни да је то школа. Ми имамо одличне, а не велике уметнике, јер сам ја против идеје о театру звезда. Они треба да буду звезде у уметничком смислу, али „звездане болести“ ту не сме да буде, јер је ансамбл највреднији у театру. Сарадња диригента, солиста, хора, оркестра — то је врхунско пилотирање. Наши уметници су веома млади људи. Најважније је да су заинтересовани. Када постављамо представу, прво им дајемо задатак, објашњавамо каква ће бити представа, и већ тада ја видим да очи почињу да им се цакле. Ако нема искри у очима, никакве генералије не могу да им помогну.

    ОЛГА: Желим да нагласим да уз сву ту „диктатуру“ у нашој трупи влада велико пријатељство. Чланови ансамбла веома често једни другима помажу, дају савете и веома се присно односе једни према другима.

    Тагови:
    Фауст, Мефисто, опера, Опера Санкт Петербурга, Народно позориште, Мадленијанум, Максим Валков, Олга Воробјова, Јуриј Александров, Санкт Петербург, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога