Слушајте Sputnik
    Турски писац и нобеловац Орхан Памук у свом радном кабинету

    Орхан Памук: Турској данас недостаје само демократија

    © Sputnik / Елена Палажченко
    Култура
    Преузмите краћи линк
    0 73
    Пратите нас

    Свет се толико променио да се враћање на прошлост већ претвара у егоизам, чини ми се да туговање за њом није мудро. У данашњој Турској људи су равноправнији, сиромашни су се подигли, живимо у потпуно другачијој земљи која се више не сматра сиромашном. Наш проблем је у недостатку демократије, каже турски писац и нобеловац Орхан Памук.

    Музеј невиности, који је Памук створио по узору на свој истоимени роман, отворен је у Истанбулу 2012. године у четврти у којој се одвија радња романа. У књизи је описана историја љубави богатог житеља Истанбула Кемала, који се заљубио у своју даљу рођаку, сиромашну Фусун. Љубавну лирику у књизи надилазе предмети које јунак неприметно „краде“ од љубљене за успомену. Те ствари су касније формирале поставку Памуковог музеја.

    „Музејом невиности“, омиљеним Памуковим „чедом“, почео је разговор новинара РИА Новости с познатим писцем у његовом истанбулском стану с раскошним погледом на Босфор.

    Орхан Памук у Музеју невиности у Истанбулу
    Музеј невиности Истанбул
    Орхан Памук у Музеју невиности у Истанбулу

    „Плашио сам се тог пројекта, ако ни због чега другог, оно због подсмеха: рећи ће, доживео је солидне године, зарадио много новца, шта ће му још и такав музеј? Замислио сам га, међутим, још пре него што сам добио Нобелову награду, а она ми је дала храбрости… Стварање ’Музеја невиности‘ је оживљавање најсмелије фантазије на коју сам, притом, потрошио брдо новца. Тада сам, приде, био под политичким притиском, плашио сам се да ће напасти музеј, да ће поломити експонате. Због тога сам у први мах ангажовао велико обезбеђење за њега, а потом решио да га уопште не отварам. Међутим, пријатељи су наваљивали: ’Орхане, отвори музеј, можда ће неко доћи, можда ћеш повратити неки новац‘… И тако сам одлучио да отворим музеј. Људи су почели да долазе и било их је много више него што сам могао да замислим! Од тада ни од кога не тражим новац, укључујући државу, сам плаћам сараднике, мада је цена улазница мала. Сви смо веома задовољни, чак је тешко и поверовати да тако чудан музеј опстаје, да добија награде…“, прича турски књижевни нобеловац.

    Како сте набављали ствари за музеј?

    — Из разних извора. Неке су личне ствари чланова моје породице — мајке, баке. Рођаци су ми давали те експонате говорећи: „Момак пише роман, нећемо да будемо похлепни!“ Неке ствари су моје личне. Иако је Кемал старији од мене пет година, припадамо истој култури.

    Има, међутим, експоната који у стварности никада нису постојали. На пример, у књизи се спомиње газирана вода „Мелтем“. Такве газиране воде никада у Турској није било. После објављивања романа, неке компаније су почеле да производе газирану воду с таквим називом, али то неме везе с делом. Ми смо експонате направили сами! То се односи и на „прави“ рекламни филм из романа који се стално врти у музеју. Њега су снимили пријатељи мени на поклон, у ретро стилу: девојка се вози у аутомобилу, а иза ње 20 момака прича. То је снимак направљен у наше време, али као да је снимљен неколико деценија раније.

    Музеј невиности у Истанбулу
    © Sputnik / Елена Палажченко
    Музеј невиности у Истанбулу

    Довели сте свој музеј до савршенства или ћете још нешто додавати?

    — Логика музеја је у томе да у роману постоје 83 поглавља и да музеј, у складу с тим, треба да има 83 изложбене витрине. Почетак поглавља поклапа се с натписом изнад сваке витрине. То је савремени музеј, у ком су примењене многе савремене технологије. На последњем спрату испод крова нема витрина, али постоји просторија која се може назвати закулисним простором музеја. Завршили смо укупно 65 витрина, остале ћу дорадити. Желим то да искористим као приказ старе и нове Турске… У целини, међутим, могу да кажем да сам стопроцентно задовољан музејом.

    А да ли сте се ви сами некада заљубили као ваш јунак? Изгубивши главу од љубави, да ли сте пратили сваки корак своје љубљене, скупљали њене ствари, предмете које је додиривала? Да ли сте Кемал ви сами?

    — Ако вам и сто хиљада пута кажем да нисам Кемал, али вас притом наводим да ми не верујете — значи да сам добар романописац. Највећи таленат, мајсторство писца јесте да представи измишљено тако да читалац буде уверен: „То је немогуће да човек напише ако није сам доживео!“ Приликом читања у вашој глави се догађају разне ствари: пратите догађаје у књизи, оцењујете односе јунака, одлучујете ко је од њих у праву, а ко је кривац, ко лаже, ко је поштен, видите окружење јунака, друштво тог периода и тако даље. И, наравно, сви ми мислимо (ми писци, читајући туђе књиге, такође постављамо себи то питање): Да ли је он све то измислио или је, заправо, сам доживео? Трагање за одговором на то питање и јесте једно од задовољстава током читања књига.

    Наравно, и ја сам се заљубљивао, губио разум као и сви, али колико сам ја сам Кемал — не могу да кажем. Писање значи да, када преживиш љубомору, измислиш и опишеш највећу љубомору на свету; кад осетиш мржњу, да у свог јунака усадиш најјаче осећање мржње. Ако нешто описујемо, то не значи да и сами то доживљавамо у истом обиму. Али ко се сам није заљубљивао, не може да пише роман о љубави.

    Део експоната у Музеју невиности у Истанбулу
    © Sputnik / Елена Палажченко
    Део експоната у Музеју невиности у Истанбулу

    Планирате ли да и даље користите необичне методе представљања својих романа?

    — Наравно, имам хиљаду разних пројеката у глави. Ствар је у томе што сам од седме до 22. године планирао да постанем сликар. Ја сам из породице инжењера, мој отац, ујак и деда су били инжењери, ја сам се такође уписао на технички факултет. Притом сам желео да постанем човек уметности, мада нисам био лош ни у математици. Рекли су ми: ако желиш да постанеш инжењер с уметничком перцепцијом, буди архитекта. Тада сам, међутим, бацио све и почео да пишем романе. Због чега сам тако поступио објаснио сам у својој аутобиографској књизи: „Истанбул. Град успомена“. Од 15. до 22. године излазио сам на улице Истанбула и фотографисао, да бих то затим сликао. Тако су то радили француски сликари. Затим сам то објавио у својој књизи.

    И тако у мојој глави зри на хиљаде оригиналних идеја, пројеката, и не верујем чак да их је могуће све остварити, просто не могу да их сустигнем.

    Ипак, можете ли да нам испричате макар о једном пројекту?

    — Да! Веома бих волео да отворим музеј Ане Карењине. Роман „Ана Карењина“ је написан као роман, а о музеју Толстој није размишљао. А ја размишљам: ако бих направио музеј Ане Карењине, сместио бих ту њене хаљине… Набоков је нацртао вагон воза у којем је седела Ана и црвену торбицу коју је држала у руци. Може се у том музеју приказати руска стварност која је окруживала Ану седамдесетих година 19. века.

    Хтео сам да постанем сликар, затим сам убио то у себи и 30 година писао романе. А последњих 10 година, откако сам написао „Музеј невиности“, имам многе визуелне пројекте. На пример, занимам се фотографијом, почео сам да развијам фото-пројекте, ускоро ће бити и пројеката с мојим цртежима.

    Чиме се бавите сада?

    — Покушавам да завршим амбициозни роман под називом „Кужне ноћи“ („Veba geceleri“). Радња се одвија на острву у периоду од априла до августа 1990. године. То је измишљено острво, смештено у источном делу Средоземног мора, негде између Кипра и Крита. Мислим да ми је остало још око шест месеци рада.

    Турски писац Орхан Памук приказује рукописе својих романа
    © Sputnik / Елена Палажченко
    Турски писац Орхан Памук приказује рукописе својих романа

    Добили сте Нобелову награду за „нове симболе преплитања културе у потрази за меланхоличном душом свог народа, тако је наведено у образложењу. Да ли сте пронашли душу Истанбула?

    — То су, наравно, пријатне речи, али ја настављам да је тражим. Више не тражим меланхоличну атмосферу града, јер је она остала у шездесетим и седамдесетим годинама. Истанбул је постао богатији, раскошнији, разноврснији, носталгија и меланхолија у њему отишле су у други план. Сада има политичких проблема, али не желим у њих да се упуштам.

    Тему развоја Истанбула у последњих 30 година сам покушао да откријем у роману „Моје чудне мисли“. Мој јунак, продавац јогурта Мевлут, допутовао је у Истанбул из села и 50 година живи у страћарама. У тој књизи нисам хтео да описујем истанбулску интелигенцију у носталгичним тоновима, него сам одлучио да опишем радне дане простих, бедних житеља града. Упознао сам се с том темом лично, срећући се на улицама с продавцима, занатлијама, чистачима, позивао сам их код себе кући и разговарао са свима. Пишем о свом граду и наставићу да пишем о њему, али данашњи град је прерастао моје детиње успомене. Када сам се родио, у Истанбулу је живело 2,5 милиона људи. Данас овде живи 17-18 милиона. Мени као писцу је већ срамотно да падам у носталгију у стилу: „Ах, како је све било добро раније!“

    Свет се толико променио да се враћање на прошлост већ претвара у егоизам, чини ми се да туговање за њом није мудро. У мом детињству је било мало образованих људи, земља је била сиромашна, источни део Турске је био потпуно бедан… Били смо огорчени због мисли да смо тако бедни у поређењу са Западом. У данашњој Турској људи су равноправнији, сиромашни су се подигли, живимо у потпуно другачијој земљи која се више не сматра сиромашном. Наш проблем је у недостатку демократије…

    Тагови:
    Нобелова награда за књижевност, књижевност, роман, Музеј невиности, Орхан Памук, Истанбул, Русија, Турска
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога