Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Београд, скулптура Играли се коњи врани

    Котао који ври већ 7.000 година

    © Sputnik / Илья Питалев
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 1812
    Пратите нас

    У овом свету никада није било више новца него данас, човек никада није био моћнији, али последица тога биће експлозија, пре или касније. Ово је цивилизација у којој, када искључиш струју, све нестаје. Више верујем у хидраулику него у чипове. Они јесу били неминовни, али ко зна куда ће нас одвести, каже писац Драган Великић.

    У свом новом роману „Адреса“, који је недавно објавила београдска „Лагуна“, двоструки добитник НИН-ове награде приповеда нам о животу — необичног Београђанина, чија се судбина на разним нивоима преплиће с историјом и савременошћу његовог родног града.

    Кроз причу о Београду, о свим његовим страдањима, рушењима и поновним уздизањима, упознајемо симпатичне, драге људе, наше комшије — људе који симболизују све оне борце против ветрењача који су вековима бранили и бране овај град од освајача најразличитијих врста.

    Писац Драган Великић
    © Sputnik / Радоје Пантовић
    Писац Драган Великић

    „Београд је котао који ври већ 7.000 година. То је једина престоница у Европи која је у прошлом веку бомбардована три пута. Не морате бити склони окултним причама да бисте констатовали да овде заиста постоји нека обнављајућа енергија. Колико се само пута у историји дешавало да Београд, пошто је на таквој ветрометини, буде потпуно сравњен са земљом, а ипак се сваки пут обнављао, без обзира на то да ли је био римски, византијски, или је неки други народ био већински у њему“, каже Драган Великић у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“.

    Можда се управо у тој непрестаној борби против освајача и стихија крије одговор на констатацију Ле Корбизјеа да је Београд „најружнији град на свету — на најлепшем месту на свету“?

    — Да, то се приписује Ле Корбизјеу, а ја сам то преузео од Павића који је, такође, неко ко у једном тренутку мине мојим романом. Многе историјске чињенице и личности, а посебно писци, пролазе поглављима овог романа. Они чине Београд и део су његовог шарма, јер је култура увек живела у овом граду. Београд није био насеобина, него град који је производио и остављао за собом културне вредности.

    Главни јунак романа Владан Тодоровић, документариста у Музеју поште, има 54 године — проживео је два живота Љермонтова. „Сав је у погрешним репликама“, како Ви кажете. Види све што се око њега збива, али непрестано одлаже реаговање, и на личном, и на друштвеном плану. Зашто?

    — За реаговање је потребно одређено време. Једна комшиница ме је питала: „А јесте ли Ви тај Владан?“. А ја кажем да сам разливен у свим ликовима. Све написано је последица мог животног искуства, нема ту много измишљања. Имао сам, наравно, моделе на основу којих сам градио своје јунаке, али није ту било неке посебне конструкције. Код Владана је битно то што не одустаје од тежње да се мења. То је суштина. Мој јунак је у 27. години, након завршених студија и пред женидбу, покушао да сагледа шта је до тада урадио и схватио је да је и даље на самом почетку. Онда се сетио Љермонтова који је љубио, писао песме, ишао на двобоје и са 27 година проживео читав један живот са смислом. Тада почиње Владанова игра — на сваки рођендан одабере неког писца коме је то била последња година у животу и онда се њиме бави. У роману га срећемо на Ташмајдану, у његовој 53. години. Управо је изашао из године Драгомира Брзака и двоуми се да ли да одабере Данила Киша или Ива Ћипика. Ћипико припада историји српске и хрватске књижевности, мање је познат, али је сјајан писац. Ту је и Бора Станковић који је покрио време окупације, па Иво Андрић… Сви ти писци представљени су у неким својим животним ситуацијама, стварајући тако један мозаик.

    Владан, ипак, прераста Љермонтовљевог Печорина… На крају сазрева, а студија о Београду, коју након дугогодишњег оклевања почиње да пише, представља једну микро победу.

    — Ту је веома важна једна жена. И једна љубав, захваљујући којој мој јунак на крају стиче свест о себи. Познанство са том женом је променило, али и ојачало ту компоненту његовог духа — да се отисне и да живи живот. Због тога је ово и љубавни роман.

    Насупрот Владану је Маргита Шошкић, председница кућног савета у згради надомак Ташмајданског парка, продорна, предузимљива жена која се активно залаже за очување реда и поретка у свом животном окружењу. Она, међутим, у једном тренутку констатује да „јунаци нашег доба“, какав је, рецимо, власник нелегално отвореног кафића у приземљу зграде, на упозорења и негодовање одговарају претњом: „Баба, шта се буниш? Хоћеш ли да те поједе мрак?“. Да ли је и она, заправо, немоћна пред стихијом?

    — Гита је жена из народа, не нарочито образована, али има здрав разум и интелигенцију, као и одређену врсту неустрашивости да ствари именује онако како их види. Није случајно што је она доживотна председница кућног савета, нека реплика хаус-мајстора из педесетих година. Није корумпирана, већ је правдољубива. Таквих људи има, рекао бих, много више него што мислимо, али нису сви тако говорљиви и бучни као моја јунакиња. Она се разликује од Владана, али су њих двоје складни у том разликовању.

    Пишући овај роман бележио сам одређене периоде, режиме, системе, бележио сам како се они уписују у сећање. Немам илузија да ће ово време које ми памтимо бити уписано светлим словима у нашу историју. То су падови. Када гледате глобално свет, никада није било више новца, никада човек није био моћнији, али то ће за последицу имати експлозију, кад-тад. А какви ће квалитети настати после те експлозије, заиста не знам. Цивилизација се обрушава, то су космички закони. Нисам против техничких изума, али друштвене мреже, интернет, линкови, све су то имплозије. Ово је цивилизација у којој, кад искључиш струју, све нестаје. Више верујем у хидраулику него у чипове. Они јесу били неминовни, али ко зна куда ће нас одвести.

    Да ли је начин да се сачува дух града који вековима одолева нападима и ударцима, спољним и унутрашњим, управо та појединачна, микро борба?

    — Апсолутно јесте. Мој јунак Владан је један добри дух града. Он има тај пркос, потребу да опстане. Добри духови града су људи који су доследни, а доследан човек може бити и продавац кестења на улици, а може бити и академик. Највише верујем у такве људе. Њих не можемо одредити збирном именицом „становништво“. То су грађани. Град не може да опстане и да напредује ако нема одређену законску регулативу. Наравно да сам у овом роману дао и своје виђење свега тога. Нисам заговарао неку конкретну опцију, моја идеја је била да представим овај град и ово време и по дубини, и по ширини. 

    Дали сте га кроз историјски пресек. Намеће се закључак да кроз историју фале поредак, систем, ред, закон. Нека врста хаоса постоји одвајкада. Можда то има везе с историјским догађајима, са географским положајем, са неком врстом карме?

    — Веома је важно да одређени периоди мира трају дуже, јер они успостављају другачију свест. Нама недостаје континуитет. Кунемо се у демократске традиције, у првом Уставу Србије смо имали узоре на правом месту, у Француској, у неким заиста развијеним друштвима. Да је то потрајало дуже, вероватно бисмо и ми били једно уређеније и срећније друштво. Овде се таман створи нека покорица, и — цап — дођу, рецимо, ’45. и направе своју причу. Увек се прекидао тај континуитет, а то ствара хаос и ту није једноставно опстати. Зато мислим да су важни људи који су доследни и држе се принципа, без обзира на своју друштвену припадност.

    Снажан утисак оставља поглавље у којем подсећате на све жртве које су уграђене у топониме Београда. То су сви они који су страдали у разним историјским периодима, и током Другог светског рата, и у време комуниста, и деведесетих година...

    — Да, то је шетња Београдом — „Београдска топографија смрти“. Мој јунак се пита због чега та бројна места злочина нису обележена, ма ко да их је починио. Он не заговара никакву политичку опцију, ту нема никаквог политичког предзнака. Обележавање места злочина је нешто што дугујемо жртвама. Зашто није означено место с којег су из Улице Џорџа Вашингтона водили 26 Јевреја на стрељање 1941. године на Сајмишту? Мој јунак се сећа убистава Зорана Ђинђића, Даде Вујасиновић... И читалац схвата да чита причу о времену у којем живи.

    Тагови:
    Орбита културе, књижевност, роман, историја, Београд, Драган Великић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога