Његов једини на српски језик преведени роман „Партија шаха са Машином судњег дана“, овенчан наградом града Исфахана, наградом Свете одбране и Златним пером Ирана, код нас је објавила издавачка кућа „Геопоетика“. Радња ове „најуметничкије и вероватно најбоље књиге, која говори о сукобу из угла његовог учесника“, смештена је у ирански град Абадан, поприште сукоба у доба Иранско-ирачког рата.
У кратком разговору за Спутњик, Ахманадзе говори о ратном искуству као снажном и специфичном предлошку његове књижевности.
„Искуство које човек може да стекне у рату је заиста јединствено. У мојој причи о писцу Садеку Хедајату (по којој је снимљен документарни филм „Разговор са сенком“) постоје две супротстављене стране. И обе струје су прихватиле причу. Питали су ме како сам дошао до такве свеукупности. Рекао сам да у животу човек може пуно да греши — ставите телефон на прикључак за струју и он ће изгорети — али, ако у рату погрешите, последица је смрт и грешка не може да се поправи. Када сте на линији фронта, када видите непријатељске тенкове, немате могућност да мислите о томе зашто су они ту. Зато што иза тога нема више повратка. Та искуства сам искористио у писању“, открива ирански стваралац.
На питање како и чиме писац успева да тамо где постоје две стране одабере целину, Ахманадзе каже:
„За мене је човечност много важнија од националности. Ако чекате у реду за хлеб и видите да неко улази преко реда, бићете љути. Али, ако сте ви тај неко, ко није добро васпитан, бићете радосни што сте то урадили. Задатак који сам себи дао јесте да покушам да себе ставим у обе те ситуације, да покушам да их разумем. Јер добар писац никада не мисли само на себе.“
Америци битне само паре
Госта из Ирана питамо и да ли верује да Американци, који су последњих месеци у све оштријој реторици према Ирану, знају да је са друге стране једна од најстаријих култура, земља великих песника — Румија, Хајама, Фирдусија... кратко одговара да мисли да Америку занима нешто сасвим друго:
„Њима су битне само паре, човек и људство су неважни. Кад су исекли Хашогија, Трамп је рекао да га се то не тиче и да он гледа 400 милиона долара. И та порука је јасна. А да су смели да нас нападну, урадили би они то пре Ирака и Сирије. Можда је почетак рата са тим земљама, али завршетак није са њима. То је и Садам схватио.“
Једино је важна човечност
Као писца за чији је роман речено да је „неконвенционално штиво које избегава традиционални патриотизам, величање идеја и жртава, да је дело изузетне уметничке снаге са надреалним описима опсаде, Ахманадзеа питамо да ли верује да уметност може да помогне да свет буде бољи, да може да га спасе.
„Уметност човечности у било ком времену, у рату или у миру, може много. Најважније је бити човек. Када би један Иранац одлучио да безразложно убије неког Американца, ја бих стао испред и не бих то дозволио. Не бих дозволио ни да је тај други Јеврејин, хришћанин... Разумете, нису то питања народности, вере, припадања друге врсте. Једино што је важно је човек. И човечност.“
