Widgets Magazine
Слушајте Sputnik

    In memoriam: Виктор Соснора

    CC BY-SA 4.0 / Wikipedia/Александр Вепрёв
    Култура
    Преузмите краћи линк
    0 74
    Пратите нас

    У Маријинској болници у Санкт Петербургу, 13. јула 2019. у својој 84. години умро је  Виктор Соснора, један од најпознатијих и најуваженијих песника, не само у Русији него и у свету.

    Последњи од оних који су савременике повезивали са великом руском литературом — од „Слова о походу Игоровом“ до краја XX века. Легендаран од самог појављивања, био је и  остаће у сећању као самосвојна и помало тајанствена фигура, увек изнад и изван свеколиких плаката и програма. Био је духовни сродник Хлебњикова, Заболоцког и Цветајеве, шездесетник, освајач нових простора језика, чувар његове ризнице од насилних интервенција,  бранилац од наноса које су бурна времена његовог земног битисања неминовно носила собом.

    Као песник особеног сензибилитета и музикалности и као ерудита — владалац стечених и  дослућених знања које је на оригиналан начин упрезао у стих, пленио је читалачку публику чак и онда када можда није био до краја прочитан и схваћен. Око њега се врло рано створио круг следбеника и поштовалаца, посебно међу слушатељством које је имало предност и задовољство да непосредно присуствује говорењу поезије у чувеном, сосноријанском, маниру.

    Сви који су песниково специфично извођење или, како су га називали, „орлињи кликтај“ слушали уживо, било да је наступао у  Русији, Америци, Немачкој, Француској, или код нас, у Србији, имали су доживљај пуног бокорења поезије и утисак да песник своје стихове разлистава на значењске и интонативне равни, на сазвучја и асоцијативне низове који су при читању могли остати незапажени.

    И мени је, као преводиоцу његових песама, а потом и књиге поезије, поред живих и подстицајних разговора, много значио сусрет са Соснором као песником-извођачем сопствене поезије. Да ствар буде још сложенија и невероватнија, не треба губити из вида  чињеницу да је мелодијско богатство стиха које је његово стваралаштво чинило толико специфичном, деценијама настајало у условима прогресивног и неопозивог губитка слуха. Али, парадоксално или не, као да је управо та његова звучна „camera obscura“ била место чувања аутентичне мелодије руског језика, ковница најнеочекиванијих језичких амалгама, из које су врцале алитерације и асонанце, рађале се реминисценције на руски еп, али где и се стварао сопствени — од лично проживљене историје...

    А она је такође била невероватна. Рођен у Алупки, на Криму, отац му је био циркуски акробата, а мајка инжењер. Породица се убрзо преселила у Лењинград где је будући песник, тада још дечак, преживео је страшно време  блокаде, а одмах после ње и дане немачке окупације на југу Русије. Преживео је, дакле, и нељудски ужасне дане глади („имао сам пет година, а мајка ме је држала на длану“) и сцене рата, као што је привођење у Гестапо, немачко заробљеништво и присуствовање стрељању партизанског одреда које му се одвијало пред очима. Из Великог рата изишао је као „син пука“. Преживео је и постао принц авангарде, дантеовског профила и интровертног смешка, жрец поезије који ће нас у својим позним годинама опоменути да је боље „говорити не о поезији, него о поетици, јер „поезија је сувише широко коришћен термин, поезија је све – и природа, и утисци, и љубав, и снови, и јава, и брзина, и сунце, и тама – може  се  набрајати без краја, и словесност, и одсуство говора“. Преживео је, дакле, и постао песник.

    Прве стихове написао је са шеснаест година; писао је не само на руском, него и на украјинском и пољском, на језицима са којима је долазио у додир боравећи у Љвову, где је завршио средњу школу.  Писао је ватрено и много, али, нажалост, може се само претпоставити шта је био садржај „три кубна метра стваралаштва, или три сандука“ које је — ваљда стога што је, како је сам признао,  у њему „вазда живела жудња за самоспаљивањем“ – предао ватри.

    Шира јавност сазнала је за име Виктора Сосноре захваљујући великом научнику Дмитрију Лихачову. Руски академик је 1969,  у предговору за Соснорину песничку збирку „Јахачи“, усхићено приметио да је та књига срушила све историјске шаблоне. А Соснора је у својим „Јахачима“ певао о средњовековној Руси(ји) на начин до тада невиђен у поезији. Пошло му је за руком да у свом сажетом стиху сједини авангарду и староруску књижевност и да у тај спој угради ироничне коментаре. А његове варијације на тему „Слова о походу Игоровом“ нису оставиле равнодушним ни књижевне, ни научне кругове.

    Песничкој слави Виктора Сосноре знатно је допринела и Љиља Брик, муза Мајаковског. Мада готово пола века старија од њега, увек му се обраћала  са поштовањем: „Драги Викторе Александровичу! Ви сте запањујући песник, никоме налик". Управо захваљујући везама Љиље Брик Соснора постаје познат и изван граница Совјетског Савеза и тада почињу његова путовања и светска популарност, која га се, истини за вољу, готово није дотицала, нити га је изменила као личност. У Русији, којој се увек враћао као јединој средини у којој је његов гениј могао да обитава, посебно су га обожавали млади – за семинарима које је водио на скуповима младих писаца, увек је била права јагма. Соснорина популарност је опстала и онда када су сви остали „шездесетници“ који су својевремено пунили тргове, пали у заборав. Његове књиге, чак и када су својевремено биле цензурисане и издаване у  скраћеним верзијама, увек су представљале догађај.

    Упркос околностима, он није био човек протеста, бар не окренутог према споља. Био је песник унутрашње слободе и поезију је дефинисао као „гром у себе“. Није презао од критике „недодирљивих“ – од антике до класике. О дисиденству је такође имао своје мишљење. Кад га је једном приликом неко од младежи горљиво упитао зашто није остао у иностранству кад је већ имао прилике, готово да се брецнуо: — Шта, је л' вам тамо медом намазано?!  Многима његове речи тек данас постају јасније. Заправо, никада није било ниједног геста који би Соснору-човека  учинио неравносуштним Соснори-уметнику који је гледао кроз време као риба кроз воду.    

    Прва његова књига, за коју је предговор написао Асјејев, звала се „Јануарски пљусак“, а последња – „Мотиви Теогнида. Енеада“. Између њих је читав низ поетских и прозних дела: „Триптих“, „Кристал“, „Повратак мору“, „Ремонт мора“, „Куда си пошао? и где је окно?“, „Стихова више неће бити“, „Флаута и прозаизми“, „Врата се затварају“, „Последњи метак“, „Летећи Холанђанин“, „Господари и судбине“, „Кула“, „Дан звери“ и друге. Један од његових следбеника и верних пратилаца, Вјачеслав Овсјаников, написао је књигу „Шетње са Соснором“ у којој се налазе беседе и драгоцени  дневник живота и рада великог ствараоца. Колико помно је у њему бележен сваки тренутак и личност илуструје податак да се у књизи нашло места и за телефонски разговор са потписницом ових редова, а поводом објављивања књиге поезије на српском језику, до чега је Виктору Александровичу било веома стало. Награде, домаће и стране, почеле су да му стижу некако почетком трећег миленијума – „Северна Палмира“, „Андреј Бели“, „Аполон Григорјев“, „Давид Бурљук“, а у Србији – награда „Милош Н. Ђурић“ за превод његовог дела...

    У јавности се последњи пут појавио као почасни гост фестивала „Мостови Петербурга“. Није наступао, само је својим присуством увеличао скуп. Познат као врло строг према себи, Соснора је пре десетак година написао: „Песама више неће бити. Још ниједан песник који држи до себе није написао ни ретка после седамдесете.“

    Председник Удружења књижевника Петербурга, Валериј Попов, изјавио је да Виктора Соснору сматра највеличанственијим песником последњих деценија. „Соcнора је био песник на куб. Изражавао се звуцима. Били су довољни да изрази огромну гаму осећања која је могао да пренесе само он. То је био песник лишен сувишног. Није га занимала политика нити интриге око књижевности, живео је у свету звукова, и притом био сјајан човек.  Песме су му биле истински ауторске, генијалне. И презиме му је чудесно – Соснора. Шта је то? Нешто задивљујуће. Он је био изванредан дар од Бога, волећемо га увек.“ А његов поштовалац Сергеј Соловјов изразио је губитак овог великог човека следећим речима: „Згасла је бела ноћ руске поезије.“ Можда би, као после белине Кандинског, после ових речи требало да завлада ћутање.

     

    Виктор Соснора

    ***

    Подари ми још десет година,

    десет година,

    али у  степи,

    али у седлу.

     

    Подари ми још десет књига,

    и перо,

    али бичем

    али ошини.

    Подари ми још десет вратова,

    десет вратова

    и десет ножева.

     

    Срежеш први врат – ја све жив,

    срежеш пети врат – ја све жив,

    само да се кишом освежим,

     

    а десети срежеш -

    мртав.

     

    Не поклањај оживљујућу воду

    или брзопалећа Сунца, -

    само извор,

    и септембар,

    и шаку

    непроменљивог сунца.

    И то је све.

     

    (Из књиге „Повратак мору“, Paideia, Београд, 2000)

     

    Аутор текста је Вера Хорват

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога