Слушајте Sputnik

    Одлазак Гордана Михића, човека који је створио Џимија Барку

    © Sputnik / Александар Милачић
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 410
    Пратите нас

    Писац и сценариста, професор и ерудита, аутор антологијских остварења, Михић је сведочио о јединственом парадоксу: што је његово дело више добијало на вредности и значају, њега лично је било све мање у јавном животу, нарочито у медијима који су све више постајали оно што он није желео да постане његова уметност.

    У времену када је смрт познатог човека вест о коју се отимају медији, из уверења да сви воле да читају детаље о туђој патњи и губитку, одлазак сценаристе Гордана Михића на тренутак је деловала као изузетак од тог правила: прво је сахрањен у кругу најуже породице, а тек потом је његова ћерка Ивана Михић обавестила јавност о Гордановом одласку. И без обзира што тај одлазак из много разлога неће остати „медијски непокривен“ и непропраћен бројим сећањима пријатеља и изводима из раскошне биографије, има уистину нечег високо уметничког и отменог у овом редоследу, нечег што је Гордан Михић, тај велики господин српске уметности, потврђивао укупним својим делом и животом. Отуда се чини сасвим извесним да је његов тихи одлазак — заправо његов и избор и став.

    Писац и сценариста, универзитетски професор и ерудита, аутор антологијских остварења „Пас који је волео возове“, „Срећна нова 1949“, „Сироти мали хрчки“, „Црна мачка, бели мачор“, „Балкан експрес“, „Сиви дом“, „И Бог створи кафанску певачицу“, „Кад будем мртав и бео“, „Танго аргентино“, „Дневник увреда“... Михић је сведочио о јединственом парадоксу: што је његово дело више добијало на вредности и значају, њега лично је било све мање у јавном животу, нарочито у медијима који су све више постајали оно што он није желео да постане његова уметност. И могли бисмо рећи да је Михић добио ту битку: било га је само онолико колико је он хтео и само онда када је он одлучио да га буде.

    У једном од тих ретких тренутака, на филмском фестивалу Кустендорф пре две године (који му је одао почаст уприличивши рестроспективу његових филмова), Михић је, у разговору за Спутњик, мећавничку хладноћу „угрејао“ сећањима на неке важне тренутке из живота. У ту топлину унео је и мало опорости, идући корак даље од чувеног грчког поете који је (само) ишчекивао варваре: Гордан Михић нам је објаснио да варвари непрекидно долазе.

    У знак сећања на великог уметника преносимо у целини тај разговор који смо водили у улици „Проклета авлија“. На тој адреси је било природно да прво питање буде оно о осећању света... 

    „Питање осећања света је пре свега питање душе, то да ли можете да опстанете у свету ако немате брата, неког свог… У време мог детињства сви смо били исти, нико ништа није имао. Било је свеједно да ли ћу у школу отићи бос или у маминим ципелама, да ли ћу имати шта да обучем. Мени је била значајна игра и учествовање у нечему што бих назвао подржавањем људске душе.“

    Сећајући се одрастања, сиромаштва и жеље за упознавањем света књига, Михић је као важан тренутак у избору будуће професије издвојио један рођендански дар:

    „У малој Сокобањи за рођендан сам добио књигу ’У сусрет опасности‘. Веома ми се допала. Помишљао сам тада какав је то ’сусрет‘, шта ли ће бити… То неко чудо је наставило да се догађа у мом животу, у различитим периодима мога бављења филмом, позориштем… Понекад су се у стварности догађала заиста права чуда, склапале се неке коцкице… Све се у мом животу догађало због вере и жена ми се зове Вера. Вера у посао мора да постоји без обзира на то колико имате година. Морате имати осећање да то што радите није узалуд и да је искрено.“

    Да ли сте с истом том вером ушли у посао са Живојином Павловићем и да ли сте знали да ће уследити оно што се и данас сматра најблиставијим страницама домаће кинематографије?

    — Морам да вам признам да никада нисмо размишљали о успеху. Ми смо волели да се играмо, да радимо ствари које нико од нас не очекује. Хтели смо само да докажемо да човек који у нешто верује, који искрено и страсно нешто жели, може својом душом то да доведе до краја.

    Како је дошло до сарадње са Живојином Павловићем, како настаје црни талас са својим политички неподобним причама, у времену које је политички прилично опасно?

    — Имао сам два играна филма иза себе, али сам те године отишао у Пулу не као аутор, већ као новинар-извештач. Али, деси се земљотрес у Скопљу и фестивал се због жалости одложи на недељу дана. Ту упознам Жику Павловића, такође новинара и од дуга времена почнемо да причамо. Он каже да је гледао филм „Доћи и остати“, да ту има нешто што му се свиђа и пита ме да ли имам неку тему за њега. И ја као из рукава кажем за Џимија Барку — „Кад будем мртав и бео“ и „Буђење пацова“. И Жика, како би рекли данашњи клинци, одлепи. Дођемо у Београд и некако успемо да то снимимо мимо државних институција. Направимо оба филма. Не знам да ли је држава била збуњена, да ли није знала шта с тим, али пуштали су нас. Они су финансирали филмове против државе.

    Да ли мислите да је та држава тако била паметнија?

    — Мислим да јесте. У власти су били образовани људи, попут уредника „Борбе“ Слободана Глумца, који је говорио три светска језика, преводио Хајнеа, који су снажно веровали да се мора подржати уметност и да се морају отворити сва врата. То је Жика касније назвао Перикловим добом наше уметности. Захваљујући тим људима који су желели да отворе душе младих људи, да чују шта они мисле и говоре, независно од Јосипа Броза и догмата око њега, ми смо могли да радимо. То је запрепашћујуће, мени у свету нико не верује да се то могло догодити, али држава је финансирала филмове против себе. Никад нисмо говорили — јао, где ћемо наћи паре. Нисмо имали такве проблеме.

    Нисте, дакле, осетили последице?

    — Ја нисам, али било је ко јесте, Лаза Стојановић, Макавејев је истрпео велику репресивну меру, Жика је на ФДУ смењен са катедре… Али, међу нама је настављао да постоји дух отпора. Не морате ви да се носите са идејом о отпору, ви то сами у себи осећате. То не може нико да вам забрани.

    Вашу каријеру обележио је и сусрет са Кустурицом. Многи не знају да вам је Емир, тада студент, нудио да урадите сценарио за филм „Сећаш ли се Доли Бел“, али ваша сарадња ипак почиње тек са „Домом за вешање“?

    — Емиру се допао „Кад будем мртав и бео“ и како ми је тада рекао, знао је напамет „Сироте мале хрчке“. Волео ме је као писца, али ја нисам познавао тај свет Сарајева, тај шмек и рекао сам да не знам то да напишем. Тек трећи филм смо урадили заједно. Урадили смо после и „Црна мачка, бели мачор“ и још осам пројеката, од којих многи још нису реализовани.

    Пре два месеца почели сте заједно са Кустурицом да радите Дон Кихота?

    — То није Дон Кихот, већ једна од прича која се приповеда у паузи док се Дон Кихот пребијен опоравља и спрема за нова дела. Причу смо назвали „Два пријатеља“. Ја сам написао прву верзију, Емир сада ради другу. Шта ће с тим бити не знам, али надам се да ће бити нешто, јер је и после 400 година Кихот тако инспиративан.

    Да ли сте случајно изабрали баш тог јунака и да ли би се и за Ваш рад могло казати да је био хватање укоштац са ветрењачама?

    — Јесте на неки начин. У поновном читању схватио сам да он није нека замлата и да су све те утваре против којих се бори заправо реалне. Дон Кихот је једини који види право стање ствари и који у души има потребу да се супротстави. Запрепашћујуће је да после 400 година имате такву и толику савременост, такво братство по питању угрожености душе, љубави, по питању потребе да се супротставите нечему што је тиранија, беспуће, безнађе. Тај дух опстанка је нешто што нас повезује.

    Како смо дошли у то „време тираније“ и у та „беспућа“, како нам се то десило?

    — Мислим да нам се није изненада десило, да се кроз људску историју то безброј пута десило. Ако читате Тукидида, Плинија, римске историчаре, ако погледате средњи век, ако знате шта се дешавало са најездама варвара, видите да се све циклично понавља. Варвари непрекидно долазе. Без обзира одакле, без обзира у каквом су руху, без обзира шта носе као оружје, топуз или ракету. То су варвари и увек против њих постоји група људи која се неће предати. Ма колико да их је мало, морају да се боре.

    Тагови:
    филм, Живојин Павловић, Емир Кустурица, Гордан Михић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога