Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Мирко и Славко

    Од Мирка и Славка до идеала човека данашњице (видео, фото)

    © Wikipedia
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    2396
    Пратите нас

    „Ведрина је једна од најважнијих црта уметности, чак и оне ’трагичне‘. Дубоко верујем да, без те врсте ведрине, уметност не може бити велика“, открива један од својих сликарских и вајарских „вјерују“ мултимедијални уметник Милија Белић.

    Од времена када је као петнаестогодишњак учествовао у изради легендарног стрипа о Мирку и Славку у „Дечјим новинама“ прошло је пола века. У међувремену је стекао изузетну репутацију у свету, пре свега у Паризу, на чијем је чувеном брду сместио и свој атеље.

    Ових дана се део тог Белићевог Мон Мартра настанио у Србији, у Горњем Милановцу, у чијој је галерији Културног центра отворена ретроспективна изложба његових радова, под називом „Стрип, слике и скулптуре“.

    Почетак у „Дечјим новинама“

    „Моји професионални почеци су везани за ’Дечје новине‘, са којима сам почео сарадњу, најпре, као помоћни цртач, на изради стрипа о Мирку и Славку, а касније сам добио своје јунаке и сценарио по коме сам радио стрипове. И тако је било све до уписа на Ликовну академију. Било је то за мене драгоцено искуство, добио сам шансу да усавршим ликовни израз, али и да се оријентишем према ликовним уметностима. Сећам се да на Академији стрип није био много поштован и то ме је донекле обесхрабрило... Али ја сам већ тада, током школовања, схватио да желим да се посветим самој уметности, а не илустрацији, коју сам до тада неговао“, сећа се Белић својих ликовних раскрсница и првих избора који су дали физиономију његовом стваралаштву.

    Дуга авантура

    Пут који је за ових 50 година прешао од фигуре до апстракције, од илустрације до сведених и очишћених геометријских форми, није се догодио преко ноћи; он је, како Милија каже, једна дуга, велика и права авантура:

    „Већ на Академији постављао сам себи питање: шта је то што ја треба да сликам, данас, у ово наше време. Нисам добијао довољно одговора, па сам покушавао да истражујем, пратећи литературу, историју савремене уметности, обилазећи европске музеје... Али питање је остајало... Оно је било ту и када сам дипломирао и остао сам са собом. Моји тадашњи радови били су врста метафизичког сликарства, јер мене није задовољавао реализам, то да реинтерпретирам свет какав се приказује нашим очима. Покушавао сам да одем мало даље, да откријем саму суштину ликовног феномена, да заиста одгонетнем шта је то што сликарство чини сликарством, шта је то лепо у ликовној уметности, шта је апстрактна уметност, шта је то донела сликарска револуција с краја 19. века... И мало по мало сам долазио до неких одговора“.

    Форма без приче

    Један од првих захтева, који је уметник сам себи задао на путу ка апстракцији, био је — очистити слику од приче:

    Пут који је прешао од фигуре до апстракције, од илустрације до сведених и очишћених геометријских форми, није се догодио преко ноћи
    © Фото : Милија Белић/каталог
    Пут који је прешао од фигуре до апстракције, од илустрације до сведених и очишћених геометријских форми, није се догодио преко ноћи

    „Током времена сам приметио да је нарација сувишна. И да је оно што је најбитније у сликарству сама форма, начин како се ствари представљају“, каже Белић.

    Тада геометрија постаје препознатљив сегмент Белићеве ликовности, линија без примеса, која се чисти и чисти... И тако већ пола века...

    „Форма се бруси, као дијамант, мора тако, да би дошла до изражаја и заблистала најјачим сјајем. Она је једноставна, али није сиромашна, јер може да изрази пуно тога. Да је тако, потврђују и моји узори, савремени уметници, попут Пита Мондријана, или вајара Бранкусија, који су имали сличне идеале“, објашњава Белић.

    Белићево трагање за прочишћеним изразом, после којег форма сија дијамантским сјајем, није могуће без геометрије, у шта нас уверавају његова сликарска и вајарска дела.

    Милија Белић
    © Sputnik / Радоје Пантовић
    Милија Белић

    „Да, геометрија“, каже уз осмех, а у своју „одбрану“ узима цитат са улаза у чувену Платонову академију:

    „Изнад врата је била исписана порука — да онај ко не зна геометрију не улази. Већ је у античко време геометрија сматрана суштинском науком. Веза између геометрије, односно математике и уметности је евидентна. Моја је жеља да у уметности пронађем ту црту егзактности, да одговорим на питање — шта је то у уметности лепо и зашто је то лепо. И опет се враћам на антику и Питагору, који је цео универзум схватио као производ бројева, као хармонију коју је могуће изразити нумерички. Ми данас живимо буквално у тој Питагориној теорији бројева, ово је нумеричка, дигитална ера, све је базирано на броју, на математици. Питагора је успоставио и прву естетичку теорију, која доказује да се и музички акорд може изразити бројевима. Исте те пропорције могуће је наћи и у сликарству. И, мада је лепота чулне природе, верујем да постоји извесна егзактност. Сетимо се да је Кандински правио читаве листе кореспонденције звукова и боја, а да је Маљевич тврдио да уметник треба да буде и научник“.

    Од фигуре до апстракције, од илустрације до сведених и очишћених геометријских форми
    © Фото : Милија Белић/каталог
    Трагање за прочишћеним изразом - скулптура Милија Белић

    Где је ту душа?

    На питање има ли у његовој егзактној уметности места за питања душе и да ли рационалност којој се тежи укида „осетљивост“ из које се ствара, Милија Белић нуди јасан одговор:

    „Ја сам себи дао у задатак да схватим шта је уметност, али и да преко уметности схватим, или макар пројектујем, идеал човека који припада нашем времену, нашем данашњем свету, у коме доминира рационални приступ. Мислим да уметност још нема улогу коју би требало да има, будући да је она, по мом дубоком уверењу, најкомплетнија презентација људског духа и човека. А то значи — и душе“.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога