Интелигентно и вишеслојно комбинујући мотиве и грађу из романа Едена фон Хорвата „Младеж без бога“ (1936) о младима у нацистичкој Немачкој и књиге „Хероји; Масовна убиства и самоубиства“ (2015) Франка Бифа Берардија о младим људима који извршавају масовна убиства и самоубиства, Шепаровић развија полемички дискурс о узроцима, манифестацијама и последицама насиља међу младима у данашњем свету, узрокованом неолибералним капитализмом, опсесијом самопромоцијом, распадом хуманистичке идеје заједнице, те дарвинистичким инстинктом опстанка у џунгли.
„Све то повезује идеја да јачи мора да победи слабијег и да су слаби увек у немилости јаких и богатих, што ми овде у нашем региону јако добро познајемо. Сви смо ми слаби и на немилости неког јачег од нас“, рекао је Шепаровић Танјугу уочи представе.
„Шепаровићеви јунаци“ у енергетски изузетно силовитом тумачењу групе младих глумаца инфицирају се насиљем путем опсесије видео-играма на тему општих катастрофа и шеровања фотографија и снимака насиља над вршњацима на друштвеним мрежама, а затим их обнављају у стварном животу.
„Хорват је говорио о младежи која је остала без оријентира и вредности, па онда долазе тоталитарне идеје које их претварају у неку врсту предатора који су спремни и убити. За њега је младеж без бога она која је спремна да убије и то важи и данас. Фашистичко биће се у 21. веку мало другачије ствара, али у основи је поново мржња и да јачи мора средити слабијег“, рекао је Шепаровић.
Фашистичко биће 21. века се, према његовом мишљењу, разликује од оног у 20. веку можда једино по технологији коју поседује.
„Онда се сетимо медија који производе лажне вести и демократске идеје да ћемо знањем и разумевањем моћи нешто да променимо, а људи су данас супер изгубљени, а оно што је чињеница, посебно у развијеним земљама, јесте да су млади у доби између 16. и 24. године усамљени и то је последица супер индивидуализма. Сви смо ми супер индивидуе, а заправо, разлике међу нама се своде на то који мобилни поседујемо“, приметио је Шепаровића.
Констатује да је у региону на снази врста историјског ревизионизма, што траје скоро 30 година, да млади у школи, код куће, из медија уче да мисле на себе и среде оног до себе, а оно у чему Шепаровић види сличности између региона и развијеног света, јесте у том инсистирању на белом хришћанском идентитету.
Еден фон Хорват успео је да прикаже настанак фашистичког човека, а Берарди у делу „Хероји“ окупља већину ликова из представе: Ерика Хариса, Дилана Клеболда, Чоа Сенга Хуија, Пеку Аувинена, редом убице из школа, који су своје крваве походе завршили самоубиством, као и Андреаса Брејвика.
Представа која комбинује сценску игру и њено видео-посредовање, завршава се Брејвиковом одбраном на суду, не остављајући тако никакву наду.
„Хорват је видео наду у младим људима који у Хитлерово доба читају забрањене књиге. Данас ништа није забрањено и можда видим наду у томе да људи почну размишљати шта се може урадити када се више ништа не може урадити. Берарди је песимиста и једину наду виду у неучествовању у игри“, рекао је Шепаровић.
Признаје да је доста песимистичан и не види да ће се у скоријој будућности нешто преокренути.
„Било би занимљиво да неки леви наративи окрену ствари, али тренутно ови десни знају шта треба. Левица има пуно питања, а десница има јасне и једноставне договоре. Зато и нисам претерано оптимиста“, нагласио је Шепаровић.
Шепаровић је одлично познат Битефовој публици. Његова представа „Фрагиле“, настала као копродукција Монтажстроја и Интеркулта из Стокхолма, освојила је на 33. Битефу 1999. Награду публике, док је на 47. Битефу 2013. комад „А где је револуција, стоко?“ освојила Специјалну награду.
Сви коментари
Прикажи нове коментаре (0)
као одговор на(Прикажи коментарСакриј коментар)