Слушајте Sputnik

    „Сад ћу да бројим до пет и кад отворим очи, поново ћу бити у Србији“ (видео, фото)

    © Sputnik /
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 11311
    Пратите нас

    Са Јелисаветом Карађорђевић, Спутњиковим ексклузивним водичем кроз изложбу „Дуго путовање кући“, која је отворена у Историјском музеју Србије.

    „Рођена сам једном давно, у белој палати у Београду, која се и данас зове Бели двор. Мој отац, кнез регент Павле, управљао је у то време Југославијом уместо свог малолетног синовца, краља Петра Другог. Памтим мирис прелепих хаљина моје мајке, кнегиње Олге, чаробни укус палачинки са шећером и лимуном, одјек мојих лакованих ципелица по црно-белом поду великог пријемног хола у нашем дому, јурцање по дворском парку са псићем Пипијем, безбрижна лета пуна смеха, игре у нашој кући на брду крај Бохињског језера у Словенији...

    „А онда је у само једној ноћи, 27. марта 1941. године, све прекинуто и ја сам, чврсто држећи за руку моју уплашену мајку, ушла у воз на Топчидерској станици који ће ме повести на путовање кроз несагледиву буру догађаја, у дугу потрагу за домом и идентитетом.“

    Овај дневнички запис, као лични потресни пролог, прво је што посетиоца изложбе „Јелисавета Карађорђевић: дуго путовање кући“ дочека на уласку у простор Историјског музеја Србије. Поставка која представља својеврсни омаж кнегињи Јелисавети Карађорђевић и за њу саму представља јединствено сведочанство о „чудном животу и узбудљивој епохи“...

    „Сећам се веома јасно те ноћи“, каже нам Јелисавета, наш ексклузивни водич кроз ову музејску причу. „Била сам уплашена јер је све у кући било много ужурбано, сви су трчали, плакали и покушавали да за неколико сати све што нам треба упакују у један кофер. Имала сам непуних пет година када смо те ноћи пошли у Атину. За нас је од тог тренутка почео потпуно нови живот, живот без идентитета. Била сам нико и нигде. Више нисам била ништа.“

    Кофер у који је породица регента Павла спаковала своје ствари, као неми сведок једне ноћи и свега што ће после ње уследити, изложен је у Историјском музеју. На њему печат „Суеца“, прелаза преко ког су Карађорђевићи из Атине дошли у Египат, потом у Кенију и — у затвор...

    © Sputnik /
    Детињство: Фотографије из породичног албума

    „Тако је почео нови део мог живота“, као прави кустос, без грча и болне гримасе, објашњава Јелисавета и показује свој први пасош који је добила као девојчица, а који више не вреди. „Ево, пише да је дипломатски“, показује похабану књижицу пуну бледих печата добијених на различитим границама различитих земаља, али и додаје, не без поноса, да поново има српски пасош. И држављанство Србије. Ипак је успела да се врати у Србију, као слободан човек.

    „Никада нисам одустајала. Тамо где сам живела, у Америци или у Европи, често бих чула наш језик на улици. И мада нисам могла да разумем о чему су говорили, знала сам да је српски. Увек је било шокантно, чујем, а не могу ни реч да проговорим. Кад сам први пут дошла овде, 1987. године, нисам знала ни кафу да поручим. Хтела сам на српском, али нисам умела. И због тога сам плакала...“

    © Sputnik /
    Принцеза Јелисавета Карађорђевић са уредницом Дејаном Вуковић

    На добром и разумљивом српском, који више није проблем ни за сложеније ситуације од поручивања кафе, Јелисавета открива да је као дете била веома усамљена.

    „Живели смо у изолацији и нисам имала пријатеље“, присећа се времена проведеног у Кенији. „Оцу је било веома тешко, до јуче регент, а одједном се нашао у затвору. Тешко је било и мајци, кућа је била стара, прљава, вода такође нечиста... Да, био је то потпуно другачији живот у свему. Сећам се да сам и тада често умела да затворим очи и помислим: сад ћу да бројим до пет и кад отворим очи — поново ћу бити у Србији, у Белом двору. И отварала бих очи, и нисам била тамо... Јако сам патила, била сам дете, но нико то није много примећивао, имали су својих проблема...“, сетно каже наш водич кроз изложбу и одмах уз осмех додаје: „Али, то је сада готово, то је прошлост. Веома сам срећна што сам успела све да превазиђем и да поново будем код куће. Нисам у Белом двору, али ипак сам у Београду, са вама...“

    © Sputnik /
    Лепота: Портрет младе Јелисавете Карађорђевић

    Пролазимо поред витрина у којима су изложени предмети, документи, фотографије. На једној црно-белој — кнез Павле и кнегиња Олга. „Види се да су тужни“, каже Јелисавета.

    Њено дуго путовање кући после Кеније наставља се поново преко Атине, а потом Лозане, Женеве, Париза, школовања у Енглеској у интернату, у коме нису знали ко је Јелисавета Ђорђе, како се тада представљала.

    „Тај интернат је био грозно место. Тамо је било веома хладно, ја сам била странкиња, а то Енглези баш не воле. Тамо сам била инкогнито, нису знали ко сам. Све је било лоше, али нисам могла да побегнем и одем негде. Моја породица и ја били смо усред нигде“, присећа се Јелисавета.

    © Sputnik /
    Прабаба велика војвоткиња Марија Павловна од Русије и прадеда велики војвода Владимир.

    На констатацију да је „пуна“ руске аристократске крви, њено лице се шири у осмех, иако је одговор на питање да ли говори руски — одсечно „њет“. Не разумемо зашто племкиња крвно повезана за царском кућом Романових и племићком Демидов, уз неколико светских језика, не говори и руски.

    „Могу понешто да прочитам, али не могу да разговарам. Заправо, могу све да кажем, али ме нико не разуме, па ме збуњено гледају, као да сам луда“, осмехује се и показује нам „доказе“ те чврсте руске везе: сервис за ручавање добијен од Демивове, раскошна лепеза кнегиње Романове, Фабержеова свеска са скицама накита рађеног за царску породицу...

    © Sputnik /
    Принц Никола од Грчке и Данске и велика војвоткиња Јелена Владимировна од Русије, Олгини родитељи, Јелисаветини баба и деда

    Ту је и слика цркве у Санкт Петерсбургу (које више нема јер су је срушили бољшевици 30-их година прошлог века), икона коју је њен отац, рођен у овом руском граду, добио на рођењу...

    „Од целе моје фамилије само сам ја рођена у Србији. Отац је рођен у Санкт Петербургу, брат Никола у Енглеској, мајка у Атини... Можда ме је због тога увек привлачило да се вратим, не знам, можда је то тамо негде повезано. Има ваљда нешто важно у томе где си рођен. Србија ми је одувек била опсесија, мада не могу и не умем то да објасним.“

    © Sputnik /
    Бака: Јелисавета са унуком Индијом

    И та је „опсесија“ није напуштала ни у Америци у којој је имала забаван и динамичан живот. Тамо се опробала и на филму, била је верена са Ричардом Бартоном („само три недеље, био је пијаница, а ја то не подносим“), смешио јој се и Холивуд... Све то је без икакве дилеме заменила за живот у Београду. И то — подстанарски. 

    „То је ствар слободе. А слобода је да не будете потпуно везани за ствари. Можемо да их волимо, поштујемо, али не смемо да будемо њихови робови. То сам давно научила: да се не везујем да материјално, за предмете. Чак ни кад су — дворски.“

    Цео интервју са Јелисаветом Карађорђевић погледајте у видео-прилогу.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога