Слушајте Sputnik
    Бајага

    Бајага пред београдске концерте открио за Спутњик како је настала песма „Руски воз“

    © Фото : Бајага и инструктори
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 874
    Пратите нас

    Распродатим наступима названим „Концерти за рок групу, оркестар и хор“, „Бајага и инструктори“ обележавају 35 година рада. На музичком спектаклу у Сава центру, који почиње 5. и завршава се 9. децембра, на сцени ће се наћи више од 80 музичара.

    Уочи концерата, гост Спутњика Момчило Бајагић Бајага не крије узбуђење због чињенице да ће 24 гудача, 10 дувача и 50 хориста, заједно са бендом, изводити дуг списак хитова са његовим потписом.

    „Имамо 22 озбиљно урађена аранжмана за велики оркестар и хор. Верујем да ће то бити нешто потпуно ново за публику, нешто што људи од нас до сада нису ни чули ни видели“, открива Бајага за „Орбиту културе“.

    Бенд обележава 35, а „добри и фини дечко“ — како су вас окарактерисале јунакиње филма „Ми нисмо анђели“ — обележава 41. годину професионалног рада. Да није, ипак, у питању нека грешка?

    — Није реч о грешкама, то је 35 година рада мог бенда, а с обзиром да сам пре тога шест година свирао у „Рибљој чорби“, мени је то сада већ, Бога ми, 41. година професионалног рада. Три и по деценије је велики период, и ми смо један од ретких бендова који је минимално мењао чланове. Саша Локнер, Жика Миленковић, Мирослав Цветковић и ја смо ту од 1984. године. Лепо је да то прославимо професионално, али и приватно, јер смо пријатељи, а то треба да се слави.

    Хтели су ме хитови

    Са 14 година сте први пут свирали и определили се за музику. Да ли сте тако рано знали да је то — то?

    — Нисам баш знао сто одсто, али ми се то највише свиђало од свега понуђеног. Да, у осмом разреду сам почео да свирам гитару са екипом из краја, и то је било аматерски негде до мојих непуних 18 година, када ме је један од другара из тих бендова покојни Рајко Којић позвао на аудицију за „Рибљу чорбу“. Одем и — приме ме. Био сам млад, нисам много тога знао, мислио сам, рецимо, да се музика снима директно на плочу. Али улетео сам у бенд мало старијих ортака који су имали више искуства од мене, нарочито Бора, који је иза себе имао „Сунцокрет“, па Миша Алексић са „С.О.С“, већ су имали искуство, снимали плоче и наступали на телевизији и радију. Ту сам за шест година научио како функционише посао у рок музици и то ми је пуно помогло када сам 1984. године одлучио да се осамосталим и направим свој бенд.

    Момчило Бајагић са уредницом Дејаном Вуковић и новинарком Машом Радовић
    © Sputnik / Дејан Симић
    Момчило Бајагић са уредницом Дејаном Вуковић и новинарком Машом Радовић

    Да ли је тачно да су песме које сте тада почели да пишете биле сувише нежне за Чорбу, да ли је то био један од разлога одласка?

    — Бора и ја смо различит тип аутора, али у почетку сам у „Рибљој чорби“ углавном ја правио музику. Јер Бора је био најбољи текстописац тог времена и било би глупо писати на његовом албуму, то је као кад би вам Арсен Дедић рекао да му напишете нешто... Али су ме хтели хитови. Радио сам музику за Борине текстове „Два динара друже“, „Ево ти за такси“, „Немој срећо, немој данас“, „Ја сам се ложио на тебе“... Имам само три текста код „Рибље чорбе“ — „Кад ходаш“, „Ја сам се ложио на тебе“, „Музичари који пију“, и не мислим да је то мало.

    Да ли сте првим албумом „Позитивна географија“ хтели да понудите то нешто другачије од „Чорбе“?

    — Али ја сам већ свирао три године у хард-рок групи и почео сам да правим мало другачије ствари од „Чорбе“. Пред „Позитивну географију“ понудио сам Бори све те песме са албума, и плус „Кад ходаш“ и „Музичари који пију“. Њему су се те две свиделе и њих сам снимио за „Чорбу“. Остале за себе. Десило се да је тај албум доживео велики успех, с обзиром да је сниман у кућним условима, у једном изнајмљеном стану у Косовској. Корнелије Ковач ми је био први продуцент, он ме је и натерао да снимим ту плочу.

    Да није било вотке не би било ни „Руског воза“

    Кажете да је најлакше направити први албум, зар није управо супротно?

    — Најлакше је зато што читав живот имаш времена да размишљаш о томе шта би снимио на свом првом албуму, ја сам о томе размишљао најмање пет година. А за потребе снимања смо правили свакакве лудости. Сећам се да нам је за песму „Тамара“ било потребно да неко нешто прича на руском, да би се атмосфера појачала, и онда се неко сетио једне госпође са Радио Београда која стално чита водостање на руском. Узели смо њен снимак и све је испало у реду, пошто се она тихо чује. А то што се чује у „Тамари“ је — „река Дунав 127, река Тиса“...

    У Нову годину са Бајагом и инструкторима
    © Tanjug / Зоран Жестић
    Бајага и инструктори

    Тамара, али и неке друге песме, створиле су утисак да у раду имате целу једну руску фазу. Имате неки посебан осећај за Русију?

    — Имам измишљену руску фазу — из ње је „Тамара“, и стварну руску фазу, из које је „Руски воз“. Сећам се када је настала песма... Били смо у неком огромном селу, мислим да се зове Иваново, или можда Гомељ... Био је неки кишни дан, ми чекамо концерт, Жика је већ имао музику... Ја дођем код њега у собу, седнемо, било је ту мало и вотке... Тада је била нека као полу-прохибиција, није било лако да се нађе пиће, али срећом — то су биле оне мале флаше од пола литра... Можда да није било тога, не би било ни песме „Руски воз“.

    Први контакт са Русијом за Вас је био одлазак на Олимпијаду омладине и студената 1985. године?

    — Тада је ишла цела делегација из Југославије — „Индекси“, „Мостарске кише“, „Танец“, „Бијело дугме“ и ми. Тада смо први пут видели Москву и то нам је био тотални шок. Кад видиш Црвени трг не можеш да останеш равнодушан, ја никада до тада нешто тако нисам видео. Као да су ме спустили на неку другу планету. Русија има неки свој посебан фазон.

    Пред Вама је неколико концерата, да ли сте направили репертоар, како уопште правите селекцију, с обзиром да не можете отпевати све?

    — Пре десетак година свирали смо три дана у Сава центру, и то сваки дан различит репертоар, потпуно друге песме. Али сада нећемо то да радимо. Сада ћемо да направимо један добар велики концерт од два и по часа, можда и мало јаче, са избором у који смо убацили доста песама које нисмо свирали дуго.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога