Врхунски мајстор за кратку прозу Етгар Керет је у Београду представио две збирке — „Изненада неко покуца на врата“ и „Седам добрих година“. У првој збирци писац слика савременог човека и његове дилеме, најчешће тако што га из баналне свакодневице на врло духовит и оригиналан начин преноси у фантастични свет, саздан од снова, маште, лажи, привиђења. Другу збирку чине аутобиографске приче, које је Керет писао од момента када му се родио син до тренутка када му је умро отац. Посматрајући самог себе као оца и као сина, писац нам открива свој унутрашњи свет, али и савремени Израел, односно друштво у којем је рат готово нормално стање, а страх и мржња — осећања од којих не може да се дише.
Етгар Керет је једини израелски писац чија се дела објављују у Палестини, а књиге су му преведене на тридесетак језика. Збирку „Седам добрих година“ објавио је прво на фарсију, а разлог због ког ова књига није објављена на хебрејском и у Израелу је то што није добио дозволу од сина.
„Мој таст је познати израелски песник за децу који је, док је моја жена била дете, написао много песама о њој. Веровала је да ју је отац изневерио, одајући непознатим људима њене тајне. Нисам желео да направим исту грешку са својим сином, те сам га питао смем ли да објавим књигу. Био сам прилично шокиран кад ми је рекао да не жели то, а онда ми је синуло да бих могао да објавим књигу у некој другој земљи. То није видео као проблем, јер не познаје људе у другим земљама. Ипак, пошто у својој земљи важим за левичара и либерално оријентисаног човека, многи су у том мом потезу видели некакав политички чин. Десничари никако не могу да схвате да је моја књига објављена на фарсију или у Индонезији, у земљама с којима немамо ни дипломатске односе, а да није објављена у самом Израелу. За мене је то само чин поетске слободе, могућност да изаберем оно што је важније од дужности писца и грађанина, а то је дужност оца“, наглашава наш саговорник.
У књизи „Седам добрих година“ један ваш јунак каже да сви Израелци жале за „добрим старим временима“, када се водио нормалан рат, када су знали свог непријатеља, за разлику од садашњег мучног стања испуњеног непрестаним страхом од терористичких напада. Балкан зову „буретом барута“. Коју бисте метафору, као писац, употребили за Блиски исток да бисте га описали странцу?
— Израел је у ранијој историји увек био у сукобу с много јачим непријатељима, с великим државама попут Сирије, Египта, Јордана. Дакле, имали смо улогу Давида који се бори против Голијата. Одједном смо се, у борби против Палестинаца, нашли у улози Голијата који напада много слабијег од себе. Палестинци немају армију, немају авијацију и тенкове. Људима је сада веома тешко да прихвате да смо ми преузели улогу Голијата. Решавање сукоба отежава чињеница да обе стране — и Израел, и Палестина — виде себе као највећу жртву модерног доба. С једне стране, Јевреји су кроз историју заиста преживели разна искушења и страдања, погроме, Холокауст... С друге стране, Палестинци су збиља као боксерска врећа за све око себе — не постоји земља која се није иживљавала над њима. Када би било организовано годишње такмичење за највећу жртву на свету, сигуран сам да би се Израел и Палестина увек борили за прво место. Највећи проблем је, међутим, у томе што свако ко себе посматра као највећу жртву губи осећај за одговорност, правдајући сваки свој поступак тиме да је био приморан да уради оно што је урадио. Тај осећај жртве блокира и саосећајност, јер човек који верује да је највећа жртва постаје потпуно равнодушан према туђим патњама. Када помешате обострано осећање жртве с обостраним религиозним фундаментализмом, долазите до нерешивог сукоба.
На једном месту у књизи констатујете да чак ни ваш новорођени син не пада на то да ће на Блиском истоку престати рат. Да ли су ти непрестани сукоби на Блиском истоку сукоби нација, сукоби вера, сукоби интереса, сукоби великих сила? Како бисте их ви објаснили?
— То је првобитно био сукоб за територију. Израел је прво окупирала Отоманска империја, потом је био под британским режимом. Увек је постојао веома јак економски интерес великих нација на Блиском истоку. Ми смо, заправо, били пиони у Хладном рату. Сада је тај сукоб све мање сукоб нација, а све више сукоб заснован на религиозном фундаментализму, што га чини још тежим за решавање. Обе стране верују да им је територију на којој су дао бог лично, тако да ниједна од њих није спремна за неки практични компромис. Ниједна страна није спремна да прихвати да је та територија нешто чега би могла да се одрекне.
Ви сте као решење за израелско-палестинско питање понудили модел три државе. Какав је то модел?
— То је модел према којем постоје Израел, Палестина и трећа држава, у коју су послати сви лудаци-фундаменталисти. У тој трећој држави они би могли међусобно да се мрзе и да се убијају у име бога, а да нас остале, нормалне и мирољубиве грађане, оставе да живимо на миру, онако како желимо.
Кажете да књижевност јача најслабији мишић у људском телу, а то је мишић за емпатију. Да ли то, заправо, имате на уму када пишете приче?
— Када осетим да ми је неко веома антипатичан, вежбам тако што седнем и напишем причу из угла тог човека. Када покушате да разумете туђе мисли, више не можете да сводите ту особу на лошег момка, почињете да разумете његов бол, његову мотивацију. Књижевност је за мене добар начин да се не отуђим од свих оних људи који не мисле као ја. Даје ми могућност да се замислим у њиховој кожи и да их разумем. Однос писца према књижевним ликовима које ствара је као однос родитеља према детету — увек сте благи према свом детету, чак и када је оно лоше. Када сам писао причу „Најбољи лажов на свету“ о израелском премијеру, с чијом се политиком апсолутно не слажем, први пут сам успео да видим тог човека као људско биће.
Једна од најраспрострањенијих тежњи у данашњем свету је владавина уз помоћ страха. Да ли видите начин да се обични људи одупру тој врсти манипулације? Може ли књижевност да им помогне у самоосвешћивању?
— Та игра није поштена, јер људи који покушавају да унесу страх у наша срца увек вичу, а уметност и књижевност су увек простор за шапат. Притом, човек који чита књигу или гледа филм мора да да буде радознао и отворен да се мења уз помоћ њих. Не видим да књижевност мења свет, али се слажем с тим да може да буде нека врста уточишта и подршке за све људе који желе да се одупру страху.
Да ли сте онда оптимиста или песимиста када говоримо о будућности света у којем владају страх и тенденције које нас враћају на мржњу, ксенофобију, расизам?
— Свет увек иде у разним правцима. Моји родитељи су преживели Холокауст, вероватно најужаснији период у модерној историји, да би потом живели 50 или 60 година без рата. Људи су, међутим, веома брзо заборавили лекције које су из тога научили, и враћају се на почетну тачку. Можда смо сада у лошим временима, али сигуран сам да ће уследити и добра времена. Мислим да треба да чувамо веру и наду, јер је то једини начин да се будућност деси. Нисам оптимиста из неког рационалног разлога, него више из прагматичног — не видим да песимизам има било какав смисао и да може некако да помогне.
