Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 211
    Пратите нас

    „Савременом театру недостаје храбрости. Мислим да позориште није место преврата и да не треба да буде вођа револуције, како га многи доживљавају данас и како га политизују на један вулгарни начин“, каже у интервјуу за Спутњик глумац Игор Ђорђевић.

    У Народном позоришту у Београду у току су пробе комада „Калигула“ нобеловца Албера Камија, у режији Снежане Тришић. У насловној улози окрутног и пожудног римског императора нашао се Игор Ђорђевић. Он је гостујући у емисији „Орбита културе“ објаснио колико је комплексан глумачки задатак тумачити лик човека који је у историји и светској литератури остао најзапамћенији због свог расипништва, егоцентричности, тиранске владавине и огромне глади за величином и моћи.

    „С обзиром да је Ками тај текст писао пред крај и на крају Другог светског рата, кад је цела Европа крварила, био је довољно мудар да се не ослања на нацизам и на ту врсту ’лудог владара‘, већ је мудро одабрао Калигулу као тему апсурда и егзистенцијализма и те филозофије власти човека данас у оваквом устројству у каквом ми живимо. Калигула је стварно и поред те суровости и тих лешева које оставља иза себе, као и Хамлет — ја морам бити суров да бих добар био. Али та логика кошта и на крају комада он и сам схвати да то није пут, да није пут ширење несреће. Већ је довољно несреће на овом свету. Он гледа на свет и на власт коју има, која је безгранична у том тренутку, као на могућност да проба немогуће, да набави Месец. Он жели да има Месец и док га не добије, он неће да се заустави“, истиче глумац за Спутњик.

    Од Ђорђа Катића алкохоличара и насилника, преко цара Едипа и Ричарда Трећег, трагичних јунака, Николаја Ставрогина шизофреничара и нихилисте, до Анте Врбана, једног од главних кољача Срба… Све су то у неку руку ликови померени из оквира нормалног понашања. Како излазите на крај с њима?

    — Нормално није сценски занимљиво. Нормално је досадно. И шта значи нормално? Ја стварно не знам ниједног потпуно нормалног човека. И кад га будем упознао, онда ћу га се плашити. Горег зликовца у смислу историјске личности од тог Анте Врбана нема. Тај човек је стварно постојао и чинио таква злодела. Питате се шта човека нагони да може да убије шездесеторо деце и ту нема рационалног одговора. Одакле долази то зло? Је ли зло нешто што постоји у човеку? То су питања којима се бавио Достојевски, а ево и Ками, питања којима се баве сви највећи умови света. То је за глумца увек инспиративно, мене зато занима глума. Глума је стварно испитивање на најтананијим и најдубљим нивоима порекла људског понашања. Шта човека гони да уради то што уради? Да ли га околности наведу да буде злочинац или је то генетика или је то нека одлука која је врло рационална?

    Ових дана Вас гледамо у улози Велимира Чичановића Чичка у серији „Јунаци нашег доба“ Синише Павића. Да ли је Чичко права слика и прилика јунака нашег доба?

    — Не знам. Вероватно јесте. Стварно мислим да та средња класа чији је он представник изумире и да је то продукт једног времена у којем ми живимо. Мислим да тајна Павића и његове толике гледаности лежи у томе што он пише тако да се његови ликови суочавају са истим проблемима с којима се суочавају и његови гледаоци. Онда није тешко поистоветити се и није тешко разумети, јер ми то живимо сваки дан.

    Шта недостаје савременом театру да буде јединствен и другачији?

    — Недостаје храбрости. Мислим да позориште није место преврата и да позориште не треба да буде вођа револуције, како га многи доживљавају данас и како га политизују на један вулгарни начин. Позориште, наравно, треба да реагује на данашње време, али његов задатак није да дигне револуцију, него да упути права питања и да публику стави пред њих. Да публици, што би рекао Шекспир, потури то огледало да сами себе виде и да се запитају о чему се ту заправо ради. А та потрага за немогућим, то је гориво уметности. То је нешто што ми Срби имамо у нашим коренима. Његош је писао: „Нека буде што бити не може“. И ту потребу за нечим необјашњивим има и руски народ и уопште та словенска душа која је увек запитана за тим — зашто? Док се западна цивилизација пита — како? И то „како?“ је очигледно практичније. Али ако поставите питање „зашто?“ — одговор треба тражити у уметности, у сликарству. И то није одговор који је егзактан, то је одговор који вас тера да га превазиђете.

    Да ли је истински задатак уметности да прикаже и документује једну епоху, скрене пажњу на одређене историјске чињенице?

    — Један од задатака јесте сигурно. Није уметност само бављење узвишеним, лепим стварима, него треба заћи и тамо у оне просторе људске душе где се баш не залази често. Где је залазио Достојевски и други велики писци. И испитати одакле потиче то зло. Исус, рецимо, никад није поменуо зло. Када су га окачили на крст, рекао је: „Опростите им, не знају шта чине!“ Није рекао: „Видећете ко ми је ћале, зли људи!“

    Цео интервју са Игором Ђорђевићем погледајте у видео-прилогу.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога