Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 421
    Пратите нас

    Данашњи човек не размишља о томе да је потпуно сведен на преживљавање, и то није тако само код нас. У истом смо кошу као и већина капиталистичког света, у коме на неки модеран начин постоји тихо робовласништво у ком је човек потпуно обесправљен. Они који се баве уметношћу треба о томе да говоре, сматра наш награђивани редитељ Срдан Голубовић.

    Аутор филмова „Клопка“, „Кругови“ и „Апсолутних сто“, уочи светске премијере најновијег остварења „Отац“ за Спутњик открива зашто је у филму изостао „хепиенд“:

    „Наш свет и време у коме живимо не нуди ’хепиенд‘. Али нада је важна. ’Отац‘ нема срећан крај, али има наду, јер ако нам одузму наду — онда не знам шта нам остаје“.

    Филм „Отац“ биће приказан у програму Панорама на јубиларном 70. Берлиналу. Шта очекујете?

    — Имам срећу да ево већ трећи филм имам на Берлинском фестивалу, што је за мене лично доказ да то што радим има неког смисла, да постоји континуитет онога што радим, али и континуитет пажње коју добијам од те такозване филмске свеске елите.

    Живимо модерно робовласништво

    У Вашим филмовима доминантна тема је појединац и његово сналажење у одређеним околностима. Овде сте, кажете, покушали да направите помак. Шта је то ново и другачије у односу на претходне филмове?

    — Овог пута сам се трудио да будем можда најхрабрији до сада у третману јунака, да све те формалне ствари оставим по страни, да се као редитељ потпуно ставим у службу приче и идем у томе до краја. Мислим да сам ту врсту храбрости имао само у првом филму „Апсолутних сто“. Јер када радите први филм, морате да будете храбри, после тога је природно да имате неку врсту калкулације и прорачунатости у ономе што чините. Сада сам се трудио да ту прорачунатост некако поништим и вратим се свом базичном осећању шта филм треба да буде.

    Шта значи редитељска храброст, у чему се огледа?

    — Када погледате данашњу српску кинематографију, којој и ја припадам, видите да је она много мање храбра и луда и занимљива, од живота који нас окружује. А уметност мора да буде храбрија од стварности. Она мора да има врсту и провокације и третмана и да иде потпуно до краја. Најважније је да постоји уметничка истина. Ми се сви, као аутори, плашимо да идемо до краја, јер сви желимо и волимо да нас воле и да будемо прихваћени. А некад уметност тражи да се иде до краја, па ако се некоме свиди — свиди се. Мислим да сам сада, после три филма, дошао у позицију да кажем себи: „ОК, сада ћу да направим филм како ја мислим да треба, и идем до краја“. „Отац“ је тежак филм, помало непријатан за гледање, али био сам доследан у томе да ту непријатност истерам до краја. Верујем да из тога произилази његова и лепота и снага.

    Инсерт из филма Отац - глумац Горан Богдан
    Инсерт из филма "Отац" - глумац Горан Богдан

    Враћено достојанство враћа и наду

    Да ли је Ваша прича о обесправљеном малом човеку који успева да сачува достојанство и постаје херој само опомена за стварност или се она у њој може догодити?

    — Обичан човек нема времена да размишља о достојанству и слободи, јер је основна ствар преживљавање. Ја сам покушао да покажем како један човек, потпуно обесправљен и понижен, кроз једно своје митско путовање враћа достојанство и кроз то достојанство враћа оно што је кључно: наду. Стално се бавим неким појединцима који покушавају да сачувају своје достојанство, да буду индивидуе. То је ваљда неки мој поглед на свет и потреба да поручим да човек има право да каже: „Ја сам такав какав сам и ја сам посебан“.

    Појединац бољи од целине

    Вашег јунака не води рацио, већ инстинкти. Зашто?

    — Због тога што га инстинкти воде ка нечем. Мој јунак ништа не ради рационално, ништа из главе, његово осећање света је интуитивно. И та га интуиција води ка добру. Он не зна где иде, али има неки инстинкт који га води. Он је неко ко иде ка неком циљу и покушава да пронађе неко решење, јер је ментално активан. То је врста јунака која мене интересује, не људи који доносе рационалне одлуке и онда их спроводе. Занимају ме они који у ствари не знају тачно куда иду, али, вођени неким унутрашњим осећањима, у ствари долазе тамо где треба да дођу.

    Да ли то значи да је, по Вашем уверењу, и данас осећање за правду и праведност најчешће у интуитивном?

    — Јесте. Мислим да је то интуитивно једино што нам је остало, јер је овај свет постао ужасно рационалан, мада је та рационалност, заправо, апсолутно ирационална. Кадa имате поставку света банака, света финансијских зависности од којих ми зависимо, то је супер рационално. Иза тога се крије једна потпуна ирационалност, тако да човеку једино преостаје интуитивност, која га у ствари кроз све то води. Све што се дешава око нас, све лоше ствари у које су нас убедили да тако мора да буде, то је рационално. И ми, наравно, морамо да живимо у том рационалном свету. Али оно што нас чини другачијим су управо ирационалност и интуитивност, оне нас чине другачијим. Моје тумачење света је такво да, у ствари, има пуно дивних људи, али систем нас све заједно не чини складном целином. Појединци су много бољи од целине. И то је тужно.

    После светске премијере филма у Берлину, следи домаћа, на Фесту. Верујете ли да ће га наша публика добро прихватити?

    — То је увек најнесигурнији терен и мени је премијера пред домаћом публиком увек и највећа трема. Зато што је то публика коју не можете да преварите, то су људи који са вама живе и који ту стварност о којој говорите познају веома добро, јер је живе. Зато је овде теже добити аплауз.

    Тагови:
    уметност, отац, филм, капитализам, Интервју
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога