Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    3766
    Пратите нас

    Данашњи свет функционише као добро науљена и подешена машинерија којој недостаје понека мрвица песка. У времену када расте десница широм Европе, било би веома добро да има више људи који би рекли „Не, не желим да будем део тога“. Не морају да буду као Ганди, довољно је то једноставно „Не“, каже у разговору за Спутњик немачки глумац Аугуст Дил.

    На 48. Фесту премијерно је приказан филм „Украдени живот“ (Hidden life) Теренса Малика, сугестивна прича о Францу Јегерстатеру, аустријском сељаку који је одбио да се закуне на верност Хитлеру и одбио да служи у армији која убија невине људе. Аугуст Дил тумачи лик овог храброг човека који је остао истрајан у одбрани сопствених уверења, упркос цени – сопственом животу.

    Рођен и одрастао у некадашњем Западном Берлину, Аугуст Дил каже да је свестан терета прошлости који и дан-данас носи његова нација и оцењује да је данашњи светски поредак у великој мери последица управо те и такве прошлости. Због тога је, како каже, веома важан филм који говори о човеку који је рекао „Не“ систему.

    „Данашње друштво је „ДА друштво“. Сви раде исте ствари, користе исте уређаје, исте начине за комуникацију. Сви ускачемо у исти воз, а оно што недостаје јесте неко ко не жели да буде део свега тога. У време наших родитеља још су и постојали нека врста отпора и способност човека да каже „Не“, али данас осећам да нема довољно немира, нереда. Машинерија на основу које функционише читав свет је веома добро науљена и подешена, недостаје јој понека мрвица песка која би је пореметила. Не мислим да човек треба да буде Ганди да би мењао свет, понекад само једно једноставно „Не“ може све да поремети.

    Да ли уопште познајете људе који данас умеју да кажу „Не“, да ли их имате међу својим познаницима?

    - То може да функционише и на веома једноставан начин, не мора да буде овако драстично као у Маликовом филму. У наше време неко једноставно може да каже да не жели да има мобилни телефон, или електронску адресу. То је већ велика ствар.

    Људи обично за такве мисле да им нешто фали…

    - Да, људи реагују веома љутито на такве ствари. То је сулудо. Нико нема обавезу да носи мобилни телефон, али то што је неко недоступан већ је само по себи нешто што нервира данашње друштво. Када ово причам, имам на уму и пораст десничарских покрета широм Европе, било би веома добро када би било више људи који би једноставно рекли: „Не“! Више људи који би рекли да нису део тога, да не припадају томе. То је и последица недовољног образовања. Као да  заборављамо све оне историјске догађаје који су се десили пре јучерашњег дана.

    У једној сцени у филму један од мештана каже главном јунаку Францу: „Још увек нам припадаш, не смеш да се опиреш нашој вери, нашој раси…“ Касније, у затвору, Франц на предлог да потпише документ о лојалности Трећем рајху да би био ослобођен, каже: „Ја јесам слободан“. То су две различите истине… Какав је Ваш став о томе?

    - Борба наше савести и света у којем живимо је исконска. Када стотину људи каже да је нешто добро чинити, не значи да је то заиста добро. Што више можемо да се приближимо сопственој свести и савести, то је боље. Проблем је у томе што сви имају различиту савест. То понекад чини да овај свет буде веома сложен. Свако ко се труди да буде веран својој савести чини сопствени живот тежим. Неки људи, а они су веома ретки, имају веома јаку савест. Има, међутим, људи, као у овом нашем филму, чији су животи готово непознати. Морамо да их приметимо, јер је ефекат онога који прати своју савест увек веома снажан.

    Овај филм је заснован на истинитој причи,Франц Јегерстатер је био стварна особа. Он није био образован, живео је у аустријским планинама и обрађивао земљу. Да ли има других сличних случајева, или је он био усамљен у том свом отпору?

    - Да, сигурно их је било, али је најважније то што он није био интелектуалац, био је сељак, веома једноставан човек. Његов главни мотив је била његова вера. Ја га упоређујем с дететом. Свако дете на овој планети, без обзира на то којој култури и религији припада, има осећај шта је исправно и шта је погрешно. Само одрасли људи могу да седе за столом и да расправљају о томе да ли је у реду убити 10.000 људи, ниједно дете никада то не би урадило. Он има извесну једноставност и наивност, али и тврдоглавост детета. То су инстинкти. Можда је ствар у томе што интелектуалци, образовани људи, имају више потешкоћа у томе да чују тај унутрашњи глас од обичног човека који одгаја своју децу, окружен природом. Он је можда много ближи томе да види шта је добро, а шта је лоше.

    Тагови:
    Трећи Рајх, Немачка, филм, ФЕСТ
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога