Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    12412
    Пратите нас

    Најзначајнији послератни поп-културни покрет у Београду нови талас ове године обележава четири деценије од „изласка из илегале“. О уметности која је променила не само Београд и Југославију непосредно после Титове смрти, Видовдану '80. и православним мотивима на „Одбрани“, разговарали смо са једним од најзначајнијих људи новог таласа Момом Рајином.

    Момчило Мома Рајин, рок критичар који је тих година био програмски директор Студентског културног центра и „отворио врата“ те институције Идолима, Шарлу акробати, Електричном оргазму и другим новоталасним бендовима, сматра да је оно што су млади људи били спремни тад да понуде – заиста нешто величанствено.

    „Експлозија Новог таласа је и сведочанство шта једна генерација, кад јој се пружи прилика, може да понуди и, у том смислу, то је јако важно“, каже Рајин за Спутњик.

    Нови талас - отпор ружном лицу света

    Према његовим речима, тешко је данас, у време изолације због пандемије коронавируса и у ери интернета, схватити шта се то десило пре 40 година кад су млади људи могли да се слободно шетају по граду, размењују своја искуства и „препиру се око дивних и наивних ствари, али битних за живот, као што су филм, литература, музика и ликовна уметност“.

    „Одрасли смо у свету у коме су генерације рођене после Другог светског рата почеле да се радују животу и оним најлепшим осећањима која га обележавају, а то су љубав, слобода и право на природне разлике које постоје међу нама. Генерација која је стасавала у шездестим годинама имала је ту срећу и задовољство да расте у свету који је славио живот, а онда су дошле седамдесете у којима је стасавала нова генерација која је рекла да у свету у коме живимо постоје разни проблеми и одлучила да се бори против њих. То је кренуло кроз панк и проширило се на нови талас“, подсећа Рајин.

    Иако је нови талас стигао у Београд са закашњењм у односу на Љубљану, Ријеку, Загреб и Нови Сад, Рајин сматра да наш главни град није каснио за њима две или три године, јер, „разне ствари су се већ дешавале на самом крају седамдесетих, а онда је све то експлодирало 1980. године.

    „Тад су ти млади људи коначно добили прилику да изађу на сцену и демонстрирају, у музичком смислу докле су дошли, а у идеолошком и социјалном – до каквих су одговора дошли у односу на изазове новог света. Фасцинантно је да се у то време појавило десетак занимљивих група од којих су се три издвојиле – Шарло акробата, Електрични оргазам и Идоли. Ако је Београд и каснио за тим центрима, нема разлог да се жали, јер је на крају пружио нешто од најзначајнијег у експлозији Новог таласа“сматра наш саговорник.

    Партијска елита заокупљена собом

    Једна „теорија“ казује да је до „експлозије“ новог таласа дошло после смрти „великог вође“ Јосипа Броза Тита, али Рајин истиче да је енергија свих тих младих људи бујала и неколико претходних година и да је, стицајем околности, експлодирала у том тренутку.

    „Да будем искрен, нисмо ми много трпили у том систему. Елита заокупљена собом и својом судбином у то време није обраћала пажњу на то шта се дешава у позадини. Није смрт Тита узроковала појаву новог таласа. Мислим да свака генерација има не само разлог него и обавезу да објасни прво себи, а затим и свима осталима, какав је њен став у односу на тренутну ситуацију у својој околини и читавом свету, а ова генерација је управо то урадила. Нови талас би се свакако десио, без обзира на те околности“, каж наш саговорник.

    Видовдан '80. и праволсавна „Одбрана и последњи дани“

    Први заједнички концерт Шарла акробате, Идола и Електричног оргазма одржан је на Видовдан, у години кад је Тито умро, у великој сали СКЦ-а, а Идоли су две године касније објавили званично најбољи рок албум у Југославији – „Одбрана и последњи дани“ са православним мотивима. Међутим, Рајин ипак не сматра да је нови талас био „неки преозбиљан прст у око тадашњем естаблишменту“.

    „Тај естаблишмент у то време није био заинтересован да обраћа пажњу на то шта се дешава у андерграунд свету. То што смо се изборили за неке слободе је један плус за који се у том тренутку млада генерација изборила. Могли смо без озбиљних последица да причамо о томе како доживљавамо свет“, кађе он.

    Притом се, наравно, обраћа највећа пажња на музику кад се говори о новом таласу, али Рајин у том контексту повезује и шире деловање ликовних уметника, фотографа, писаца и филмских уметника „који су схватили да почиње да буја једна нова енергија која не може да се контролише и која је дала разноврсне резултате и читав један спектар погледа на свет који није униформан, или није униформан на онај начин како то идеологија и политика воле да посматрају“.

    Уговор за плочу – тржиште тупи оштрицу младалачког бунта

    То што је нови талас трајао свега две до три године Рајин објашњава чињеницом да свет у ком смо одрастали и у ком и данас живимо има тај квалитет или ту ману да нешто што се појави као авангардно, неминовно „преводи“ у комерцијално.

    „Медији који се укључују накнадно кад препознају да се нешто ново дешава, желе то да пригрле и од тога направе бизнис. То се десило и у свету. Данас је мало људи, на које се угледамо и који су уметници и остали су чисти у смислу да су следили свој импулс и никад нису одустали од њега, без обзира на то шта им тржиште, односно индустрија нуди. Оног тренутка кад су закључили прве уговоре о снимању плоча, тог тренутка су ушли у тржишну утакмицу у којој важе нека друга правила. И онда је неминовно тај млади свет почео да размишља на неки други начин што је иступило оштрицу оног првог таласа у коме су невино, наивно и идеалистички посматрали и тумачили овај свет“, закључио је Рајин.
    Тагови:
    годишњица, Нови талас, Београд
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога