Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    Културни кутак (105)
    1662
    Пратите нас

    Руски песник Сергеј Јесењин остао је упамћен као вечити дечак, скитница, боем, велики заљубљеник у село, природу, Русију, као човек који је веровао да је љубав највећа срећа, али пролазна као и сам живот. Непролазна је, међутим, његова поезија, као и прича о његовом кратком и бурном путовању кроз овај свет, на који је дошао пре тачно 125 година.

    Сергеј Јесењин нигде није пригрљен као у Србији. Занимљив је феномен Јесењина у нашој средини, јер то јесте песник који је привлачио својом репутацијом скандалисте, боема, али несумњиво и репутацијом некога ко је изливао своју душу у поезију“, каже у разговору за Спутњик професорка руске књижевности на Филолошком факултету у Београду Корнелија Ичин.

    Песник чудесне руске природе

    Јесењинова поезија је у великој мери одређена самим животом песника, одрастањем на селу, у природи, а потом револуцијом, лутањима, великим страстима и љубавима.

    „Када видите чудесну руску природу, потпуно је јасно откуд Јесењинова фасцинација њеном лепотом. Русија је, пре свега, природа и пре свега степа - непрегледно пространство, огромно небо. То космичко јединство: човек, природа, звездано небо - стално је присутно у руској књижевности, и у поезији, и у прози, и у филозофији, у читавој њиховој култури. Све је то Јесењин примао и уобличавао у свој песнички свет. То је руски пејзаж, то је лепота природе која је антропоморфизована, која осећа, која може да пати, с којом се идентификује лирски јунак. Истовремено, он размишља о различитим компонентама руског живота оног доба, а то су и револуција, и разочарање у много шта, и његово психичко стање“, каже наша саговорница.

    Јесењин је у Москву дошао као златокоси руски дечак, који је пожелео да своје песме прво прочита Александру Блоку. У време када се тек појавио као песник, нико није оспоравао његов таленат и свежину песничког израза. Ипак, његова поезија била је страна водећим песницима „сребрног века“ који су пред себе постављали другачије песнике задатке.

    У престоници је живео боемски, највише боравећи у кафанама, малим локалима и мензама, у којима су се у време револуције окупљали писци, глумци, сликари, дискутовали, читали стихове и приређивали изложбе, изводили своја и туђа дела.

    Непосредно након револуције с неколицином песника је осмислио и почео да промовише нови песнички покрет - имажинизам. Имажинисти су путовали по Русији да би се прехранили и приређивали књижевне вечери. Јесењин је у то доба често путовао на југ Русије. Покушавао је кроз декларације и манифесте, заједно са саборцима, да артикулише своју поетику.

    „Имажинисти су инсистирали на слици. За њих је био битан ритам слике, ослобађање речи од садржаја. Хтели су да буду другачији од футуриста, али су преузели део футуристичке поетике, узимајући слику уместо речи за оно врхунско у поезији“, напомиње наша саговорница.

    Разочаран у револуцију

    Иако је у почетку свесрдно поздрављао револуцију, касније се, као и многи његови надарени савременици, разочарао током револуционарних промена и одлучно критиковао све оно што је сматрао лошим. Русија је након револуције постала земља глади, немилосрдне власти, тајне полиције и пропадања села и сељака. Многи уметници су се врло брзо сукобили са званичном уметничком критиком и комесаром просвете, бунећи се против идеолошких ограничења која им је наметала нова власт.

    „То је најбоље показано у Јесењиновој поеми 'Ана Сњегина', у којој се спомиње и лик Лењина. Јесењин револуцију посматра из угла сељака, ког брине онај основни, овоземаљски живот. Он је гледао грађански рат, велике сеобе становништва, уништавање села које је аутоматски доводило до глади, уз промене које су се догађале у културном животу. Није могао да прође мимо чињенице да је убијен песник Николај Гумиљов, да је због болести и због одсуства разумевања да треба да се лечи Александар Блок настрадао 1921. године. Не можемо да заборавимо ни чињеницу да је Јесењин био миљеник царске породице. Није служио војску захваљујући Григорију Распућину, који је предложио да буде у царскоселском возу уместо да иде у рат. Све је то очигледно утицало на њега и он се разочарао, као и Владимир Мајаковски“, објашњава Корнелија Ичин.

    Јесењин и Мајаковски – два трагична песничка живота

    Иако се два велика песника нису волела, један другог су поштовали и никада нису јавно говорили један против другог. Посебно је потресно то што су обојица завршила трагично, одузевши себи живот.

    „И један и други су били миљеници публике, и то не само у Русији, него и изван ње. Њихов пут је на неки начин сличан. Наступи у Европи, у Америци, знатижеља, фељтони о новом америчком свету и америчком сну, све је то на неки начин блиско. Занимљиво је да се Мајаковски огласио поводом погибије Јесењина, не слутећи да ће након пет година исто догодити и њему, да ће посећи за пиштољем“, каже наша саговорница.

    Још је потресније то што су и многи други велики сликари и песници, попут Казимира Маљевича, или Всеволода Мејерхољда, завршили трагично након револуције.

    „Тај порив за променом у исказу, за новом лепотом и уметношћу завршио се великим фијаском зато што је партија, идеологија захтевала величање саме себе. Песнички идеали су се сударили са самим животом. Све те уметнике је понео револуционарни романтизам који је веровао у ослобађање уметности, да би већ од 1925. године партија преузела власт над свиме. Отуда и цензура и маргинализовање и уништавање свега што је авангардно зарад враћања реалистичне уметности и касније проглашавања соцреализма за једину прихватљиву уметничку естетику“, подсећа професорка Ичин.

    Од извезене рубашке до смокинга и цилиндра

    Сергеј Јесењин био је меланхоличан и плаховит. Ипак, жене су га обожавале као човека ретке лепоте и као надареног песника.

    Када је стигао у Москву Јесењин је једно време радио у чувеној штампарији Ситина, највећег издавача тог доба у Русији. Ту је упознао Ану Изрјаднову, с којом је крајем 1914. године ступио у грађански брак. Ана му је родила сина Јурија, али песник није дуго остао у вези с њом.

    Већ 1917. године упознао је руску глумицу Зинаиду Рајх, с којом се убрзо и венчао. Зинаида му је родила кћер Татјану, али је Сергеј и њу убрзо напустио. Отишао је од ње 1919. године, у време док је носила њихово друго дете, сина Константина.

    Најпознатија је његова кратка али веома бурна веза с готово две деценије старијом америчком плесачицом Исидором Данкан, која је изазвала велику пажњу не само руске, него и европске и америчке јавности.

    „Све љубави говоре о потреби Јесењина да буде признат, да буде део највишег уметничког друштва. Његов пут је ишао од рубашки извезених на сељачком платну, у којима се појавио у Санкт Петербургу, до цилиндра и смокинга. Једно од његових последњих дела 'Црни човек' у многоме открива Јесењина и ту његову располућеност“, каже Корнелија Ичин.

    Жртва НКВД-а или великог разочарења у живот?

    Јесењин је током последње године свог живота стварао као никада раније, пријатељима је говорио да не може да заустави лирску бујицу. Последње стихове, под насловом „Довиђења, друже, довиђења“, написао је непосредно пред смрт, својом крвљу, јер му је понестало мастила.

    Према званичној верзији, у зимској ноћи, између 27. и 28. децембра 1925. године, Сергеј Јесењин се убио тако што је прво пресекао вене, а затим се обесио и изгорео уз цев парног грејања.

    Јесењин је сматран класним непријатељем јер је себе називао последњим песником села, борио се против његове индустријализације, бетона и челика. Доушници који су га пратили целог живота достављали су наводне доказе о његовим беседама против совјетске власти. То је један од разлога због којих многи и данас сумњају у званичну причу о његовој смрти, верујући да су песника убили припадници НКВД-а.

    „Рађена је експертиза баш кад је припремано ново критичко издање сабраних дела Јесењинових, под окриљем Руске академије наука, двехиљадитих година. Руски патолози су тада једнозначно изложили да је то, ипак, било самоубиство, а не убиство“, каже професорка Ичин.

    Сергеј Јесењин у хотелу „Англетер“ пет часова након смрти; 1925. година.
    © Wikipedia /
    Сергеј Јесењин у хотелу „Англетер“ пет часова након смрти; 1925. година.

    Према њеним речима, расправе о Јесењиновој смрти биле су посебно актуелне у време перестројке, након 1986. године. Идеја о томе да је песник убијен, како наводи наша саговорница, потекла је из националистичких кругова који су Јесењина желели да представе као песника Русије, што је он и био.

    „У својим фељтонима и писмима он пише да му је у Европи досадно, да тамо нема правог уметничког живота, као ни у Америци. Он је заиста типично руски песник, песник руске природе и Русије. Зато је било важно да се покаже да је НКВД учествовао у његовом убиству, слично каснијим теоријама о смрти Мајаковског“, сматра Корнелија Ичин.
    Тема:
    Културни кутак (105)
    Тагови:
    песник, поезија, Корнелија Ичин, Сергеј Јесењин
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога